U Galeriji somborskog Doma učenika srednjih škola, u utorak, 25. maja, otvorena je izložba umetničkih ostvarenja Divne Lulić Jovčić, slikarke iz Subotice. Postavku čini dvadesetpet dela rađenih tehnikom suvog pastela, kao i nagrađene umetničke fotografije.
Izložbu su otvorili Mirjana Zekić, profesor književnosti i David Kecman Dako, književnik, književni i likovni kritičar iz Sombora.
Uz otvaranje izložbe čula se i poetska reč Divne Lulić Jovčić sa stranica njene prve knjige pesama "Kao da se dogodilo" objavljena u izdanju Kluba pesnika "Orfej" u Subotici.
Likovni zapis DAH I RADOST ŽIVOTA
Prvim pogledom / suočavanjem sa prizorom na pastelima Divne Lulić Jovčić biva i misao: kao da se pogledom u sliku, svetlošću iz središta našeg oka, iznutra dozvanom toplim, nežnim prizorom u trenu koji je od svakog prolaženja sačuvan tako što se iz praha, makar samo i belinom hartije, iznova vraća i pred okom biva život, istovremeno, nečujno, kao što to samo u našoj najskrivenijoj misli biva, otvaraju se vrata za ulazak u prostor od svih najskrivenijih, time i najtajnovitijih, a ime mu je Tišina.
Nimalo slučajno, ova slikarka izvanrednog crtačkog umeća priklonjena je pastelu ne samo usled velikog izazova koje pruža ova krajnje suptilna tehnika, nego i s toga što joj se upravo stvaranjem prahom / kredom istovremeno omogućava da predoči i svoje krajnje lirsko osećanje života. Onog u njemu najnevidnijeg a najosetljivijeg, kao što je tren u kome se zbiva misao zebnje, čežnje, nade, misao o mogućoj ljubavi...
Slike sa likovima žene "oslušnute" u trenu samoposvećenja, daleko od svih gramzivih, urokljivih i nemilosrdnih i pogleda i kandži; pasteli ostvareni kao likovna poetska proza na kojima je figura konja u središtu ne samo slike nego i priče / pesme o lepoti, o dodiru, slutnji i postvarenju nežnosti; ili slike sa pticama pri stvarnosno mogućem, ili tek metaforičnog, u misli slikara-lirika jedino ostvarljivom susretu između dva nedogleda, zemaljskog i nebeskog...
Tu su i motivi za koje se najčešće kaže da su "mrtva priroda", iako je u njima ono bez čega nema večnosti: plod koji izbija kroz bodljikavu koru kestena, otvorena čašica u središtu cveta, voće, predmeti na stolu koji su nadživeli onoga ko ih je stvorio ili ko se njima služio a svedoče i o trenu / dobu svog nastanka, a obličjem, patinom, bojom i tiho ali uveljivo svedočenje o vremenu trajanja i opstajanja među ljudima, svim prolaženjima uinat.
Valja istaći i bogatstvo asocijativnosti, mnoštvo simboličnosti na njenim slikama koje se mogu doživeti ne samo kao slika, nego i kao misao koja tek bojom predočena biva stvarnom, biva neprolaznom. Divna Lulić Jovčić, ustvari, slika svoje neizrecive snove, žudnje i strepnje, svoje znakovlje nežnosti i dobrote, vere u život koji se samo ljubavlju i u tišini punoćom ostvaruje.
Harmoničnom kompozicijom, nežnim koloritom stišanih tonova, skladom toplih i hladnih boja, izraženim poverenjem u liniju i sigurnošću crtačkog umeća, ova slikarka, zasigurno, ima dovoljno i znanja i umeća da na likovnoj sceni pronađe mesto za sebe.
O bilo kojim motivima da je reč, na pastelnim slikama Divne Lulić Jovčić, zahvaljujući i njenom očitom stvaralačkom daru i likovnom umeću, osećanju za meru u pogledu sadržajnosti slike, racionalnom izboru detalja kojim akcentuje poentu svoje slikom ostvarene priče ili pesme, jedno im je zajedničko i to je upravo ono što se može imenovati njenim ličnim pečatom: slikom, u pitkosti i neposrednosti, u iskrenoj privrženosti svetu jave a, još i više, svetu snova, vidljiv i čujan dah, ritam i radost života.
Naspram njene slike moguć i dosluh sa mudrošću Meše Selimovića: Kad ljudi pronađu lijepu misao trebalo bi da je čuvaju pod staklom da se ne uprlja.
David Kecman Dako
