Subotica.info on Facebook Subotica.info Google+ page Subotica.info Twitter Subotica.info YouTube channel Email Subotica.info Subotica.info RSS feed

Beli haker na crnom kontinentu

Ned, 10.02.2013 - 23:39 -- darko.kovacevic

Zoran Jager, po hobiju bajker, ponekad muzičar, ali pre svega, profesionalno i životno vezan za internet i telekomunikacije. Jedan od pionira nečega što sad ne mogu ukratko da vam objasnim, a što je postojalo i pre interneta, a potom i jedan od pionira interneta u Subotici.

Danas živi i radi u Freetownu (u slobodnom prevodu nešto kao Szabadka), Sierra Leone, Afrika.

Darko: Jageru, meni je ponekad daleko i Beograd, a kamoli Afrika. Objasni mi, prvo, gde si, gde živiš i šta radiš?

Zoran: Kada jednom odlučiš da se odseliš iz Srbije na neki drugi kontinent bar na neko duže vreme, Beograd će ti biti „u komšiluku“. Trenutno živim u Freetownu, glavnom gradu države Sierra Leone – zapadna Afrika. Radim za britansku firmu koja se bavi telekomunikacijama i koja mnogo investira u nerazvijena područja. Ovde sam „u ulozi“ IT direktora (u engleskim biznis krugovima CTO – Chief Technology Officer). Odgovoran sam za razvoj i besprekorno funkcionisanje wireless mreže. Budući da ovde bukvalno ne postoji nikakva telekomunikaciona infrastruktura, sve se radi bežičnim vezama. Sa mnom radi još jedan kolega iz Srbije – Žolt koji je došao iz Kule. Ostalih 30-tak zaposlenih su lokalno stanovništvo. Posao je i više nego zanimljiv, jer stvaramo nešto novo, što ovde još ne postoji. Velika prednost nam je što smo obojica dobro upoznati sa trenutno aktuelnim telekomunikacionim tehnologijama u svetu, te nema potrebe da „izmišljamo toplu vodu“. Jednostavno, uzimamo ono što je svetska praksa pokazala kao najbolje rešenje i to ovde primenjujemo. Za godinu dana od kako sam ovde, uspeli smo značajno da unapredimo mrežu koju posedujemo kako po kvantitetu, tako i po kvalitetu. Kvalitet je naša najbolja reklama. Ima nešto konkurencije, ali su daleko iza nas po kvalitetu. Valjda ne umeju, šta znam…

Darko: Kako si se uopšte našao u Africi?

Zoran: Potpuno slučajno! Kao i mnogi, i ja sam napravio profil na LinkedIn-u. Za one koji ne znaju, ovo je sajt koji bih najkraće mogao opisati kao „poslovni Facebook“. Profil sam napravio u trenucima dokolice, ni ne sanjajući da će mi upravo ovaj web sajt potpuno promeniti život. Mesecima nisam posećivao LinkedIn nakon što sam kreirao profil i iskreno, potpuno sam i zaboravio na njega. U decembru 2011-te, stigao mi je email sa obaveštenjem da me na LinkedIn-u čeka poruka. „Ma neka reklama, garant“ – pomislio sam, ali sam ipak otvorio pristiglu poruku. Kontaktirao me je neki Britanac, koga je vlasnik firme zadužio da pronađe pravu osobu za ovo radno mesto. „Poštovani, dopada nam se Vaše dosadašnje iskustvo na polju telekomunikacija i želeli bismo da Vam ponudimo posao u Sierra Leoneu…“ Prvo sam pomislio da je neka prevara u pitanju, a onda sam se zamislio… Sierra Leone? Ček’, ček’…. Sećam se filma „Krvavi dijamant“… Afrika, crnci, građanski rat, malarija, kolera, SIDA! I da nije prevara, TAMAN POSLA, ne idem tamo!!! Dobro da u tom trenutku nisam nepovratno obrisao poruku, već samo zatvorio browser. Posle par dana, pala mi pristigla poruka na pamet i reših da je pokažem supruzi. Ostatak večeri smo proveli istražujući po internetu sve što se moglo naći o Sierra Leone. Dobrim delom nam se svidelo ono što smo pronašli.

Ujutro, reših da im odgovorim na poruku. Bio sam veoma uzdržan i odgovorih da sam MOŽDA zainteresovan za posao, no zanima me koja je firma u pitanju i koji su uslovi… Odgovor je stigao ekspresno. Posle kraćeg istraživanja po internetu, ispostavilo se da firma zaista i postoji... Hmmm, zanimljivo. Uslovi koje su ponudili, za srpske pojmove, bili su neverovatno dobri. Firma plaća povratnu avionsku kartu do Sierra Leone, za mene i suprugu, plaćeno britansko zdravstveno osiguranje za oboje, kuću i sve troškove stanovanja u Sierra Leone, službeni automobil, firma snosi troškove goriva, mobilnog telefona… i još mnogo toga. Čak i pristojnu početnu platu. Ovo je bilo sve ono što u Srbiji nisam imao. Radio sam ja za sjajne ljude u tom trenutku, ali je finansijski momenat, kao i mnogima u Srbiji, jednostavno – nedostajao.   

Za vreme petog-šestog razgovora preko Skype, rekoše mi da treba da se vakcinišem protiv milijardu različitih bolesti, te da će oni snositi troškove vakcinacije, vize za UK i puta do Beograda, kao i da će mi poslati „džeparac“ za put. O-ho! Šalju pare na neviđeno? Svašta… I tako je i bilo. Stiglo mi 1000 EUR na devizni račun u Srbiji. I tog trenutka sam prelomio – idem, pa šta bude, biće. Da je prevara, niko ne bi poslao ni dinara. Dogovor je pao da odem prvo sam na mesec dana, da vidim ja kako je tamo, i da li ja mogu da se upustim u tako nešto, budući da nikada pre toga nisam posetio nijednu afričku zemlju. Ako ne valja, eto mene nazad, povratnu kartu svakako imam. Ako me pre toga, naravno, ne pojedu lavovi…. ili urođenici. Ispalo je sasvim dobro, čak mnogo bolje nego što sam i u najluđim snovima mogao sanjati. Posle mesec dana, došla je i supruga...

Darko: To su već civilizacijski šokovi. Sigurno imaš neku anegdotu da podeliš sa nama...

Zoran: Anegdotu? Pa, ima ih poprilično. Evo jedne koja se desila posle prvih mesec dana boravka u Sierra Leone:

Trebalo je da se sastanem sa IT direktorom jedne od ovdašnjih banaka. Dogovorili smo se da ga pokupim ispred zgrade banke, pa da odemo negde na ručak gde možemo u miru da razgovaramo. U onoj silnoj gužvi prilazio sam banci iz suprotnog smera, tako da mi je zgrada banke bila sa leve strane. Čovek je već stajao ispred i čekao da naiđem. Pokazao sam mu rukom da ću negde da okrenem i vraćam se. Shvatio je poruku i klimnuo glavom. Ja sam skrenuo u prvu ulicu levo, u potrazi za zgodnim mestom gde bih mogao da okrenem. Sve ulice su inače izuzetno uske i baš je teško manevrisanje pored velikog broja parkiranih automobila sa strane i stravične gužve u saobraćaju. Posle 20-tak metara, na mene se sjatilo celo "jato" policajaca! Njih valjda 10-tak. Viču, urlaju, nimalo nežno udaraju dlanovima po autu... Pa, nije mi bilo uopšte svejedno. Prvi put mi se desilo tako nešto i, iskreno, poprilično sam se uplašio. Ljudi su inače ovde veoma druželjubivi i prijatni, a Siera Leone važi za jednu od najbezbednijih država u regionu.

Ovo je bilo nešto, sasvim, sasvim drugačije. Govori se "Krio" jezik, koji ima i nekih engleskih reči. Od sve silne buke uspeo sam samo da razaznam "ONE WAY". Dakle, ušao sam u jednosmernu ulicu? Kako sad pa to? Pa nigde nema saobraćajnog znaka! U celom gradu sam video bukvalno 5 znakova, a čak i to što postoji je iscrtano rukom. Nepravilno, naravno. Semafora ima TRI, i nijedan ne radi... Pa OK, sad bar znam zbog čega su me zaustavili i pretpostavljao sam da hoće pare. Pitao sam "vođu čopora" koliko traži, na šta on pokaza prstom prema zgradi udaljenoj 50-tak metara - policijska stanica! "BOSS WATCHING. NO DEAL. NO TODAY. DRIVE TO BOSS. YOU ARREST. PRISON!" Čak i Tarzan bolje govori engleski, ali sam ga razumeo. Dakle, ništa od dogovora, jer mu šef upravo gleda u našem pravcu i uhapšen sam... Pa, DIVNO! Otvorila su se sva vrata na automobilu koji se očas posla napunio sa 5-6 policajaca. "DRIVE THIS WAY", i pokaza opet prstom prema policijskoj stanici. U ovakvim trenucima, ni na kraj pameti vam nije da se raspravljate, pa sam ja lepo odvezao auto tih 50-tak metara, parkirao u dvorištu i ekspresno sam predat na saslušanje njihovom "boss"-u. On je, na moju sreću već bio zauzet, maltretirajući neka dva jadnika koji su ko zna šta uradili. Jedan od njih je sedeo i plakao, a drugi je kleknuo i grlio mu cipelu. Tek kasnije sam saznao da je dodirivanje obuće način na koji se ovde izražava najdublje žaljenje i molba za oprost. Pa, OK, ali vrlo ponižavajuće deluje...

Ostao sam u hodniku da čekam, sam. Iskoristio sam to da pozovem čoveka koji me je još uvek čekao ispred banke, verovatno se pitajući šta se to desilo i zašto me nema. Rekoh mu gde sam i zašto su me priveli, a on je počeo grohotom da se smeje. "Odmah dolazim", reče on i prekide vezu. Nije prošlo ni 10 minuta, evo ti njega, a za njim ide neki policajac sa mnogo "čvaraka" na uniformi. "Gde je taj beli čovek? Aaaa, Vi ste? OK, slobodni ste!" I, to je bilo to. Mogao sam da idem... Seli smo u auto i krenuli, ali sam ja još neko vreme bio pod vrlo snažnim utiskom prethodnih dešavanja. Na moje pitanje šta bi bilo da ga nisam pozvao i da on nije poveo šefa stanice, on reče da bi me ovde držali verovatno do uveče, uzeli bi mi sve pare koje imam kod sebe i na kraju pustili kući...

Sve u svemu, dobro sam prošao. Najinteresantnija činjenica je da saobraćajni znak za jedan smer koji nisam video doduše postoji, pogledao sam kasnije, ali, potpuno je nepravilnih dimenzija, crveno-bele boje (?) i gotovo potpuno prekriven plakatima za predizbornu kampanju! Nije bitno što se ne vidi, znak je tu... KATASTROFA! :)

Darko: Čekaj, pa je li on bio neki rođak, bratučed, pašenog ili slično šefa policije, ili je samo bio donator, pa je imao uticaja da te oslobodi?

Zoran: Ha! Dobro pitanje! Pravo da ti kažem nisam ga pitao, a nije me nešto preterano ni zanimalo u tom trenutku! Bitno da me je izvukao :) A ovde su svi inače neki rođaci ili bar kumovi ;)

Darko: Ako sam dobro shvatio, tamo je uvek toplo, vrelo, ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog klime. Nemate problema sa grejanjem, ali kako ide sa rashlađivanjem?

Zoran: Dobro si shvatio. Temperatura ovde nikada ne pada ispod 23-24C, a preko dana dostiže 33-34C. Rashlađivanje je obavezno, klima uređaji postoje na svakom ćošku, u svakom automobilu… Jedino je loše kada počne kišna sezona. Ona traje od početka juna do sredine - kraja oktobra. Tada kiša pada kao nenormalna i teško je rečima opisati toliku količinu padavina. Stati ispod tuša nije ni blizu opisa onoga što se ovde dešava kada kiša stvarno pada. Postoji i „kišna nedelja“ u avgustu kada 7 dana i noći neprestano lije kao iz kabla. Jako je teško u tom periodu uopšte redovno i funkcionisati - ulazak i izlazak iz automobila su dovoljni da budete mokri do gole kože. Ulice se pretvaraju u reke, najniži delovi grada postanu potopljeni... Strašno. Naša sreća što je kuća u kojoj živimo na brdu i sva voda brzo odjuri iz dvorišta…

No, od kraja oktobra pa do kraja maja, ovde je, blago rečeno, klimatski raj na Zemlji. Ne padne ni kap kiše tokom celog tog perioda, sunce prži ceo dan, svaki dan. Grad se nalazi na obali Atlantskog okeana, a plaže Sierra Leonea su zaista jedne od najlepših na svetu. Turizam uopšte nije razvijen (zapravo ni ne postoji) i posetilaca na plaži je izuzetno malo. Nije nikakav problem imati celu plažu dokle god pogled dopire, samo za sebe. A plaže su kao sa najlepših razglednica: beli pesak, palme, toplo more, sunce, ležaljka i hladno pivo.

Darko: Stvarno, kada bi, kao, turista došao u Freetown, da li bi čovek mogao da nađe neki povoljan smeštaj, i šta bi imao oholi strani turista da vidi osim plaža?

Zoran: Iole normalan smeštaj je skup, a usluga uglavnom nikakva. Ima izuzetaka, naravno, te bih nekolicinu hotela možda mogao i da preporučim. No, hotelski smeštaj je katastrofalno skup. Noćenje zna da bude i preko $200 za jednu noć po osobi, a hoteli, kao nekada davno oni stari, neodržavani hoteli od vremena stare Jugoslavije. Među strancima na privremenom radu ovde su glavni hit bungalovi za iznajmljivanje na samoj obali okeana. To nije skupo, a pruža osnovne stvari, bez preteranog luksuza: krevet (obavezno ogroman), mreža protiv komaraca preko kreveta, dve ležaljke, sto i stolica. Kupatilo je uglavnom zajedničko (poseban objekat). Cena ovakvog smeštaja sa doručkom je oko 3000 din kada se preračuna u naš novac. Broj osoba koje će se nagurati u bungalov naravno nije ograničen, ali je u ceni samo jedan doručak. Cena zasebnog doručka se kreće od 500 do 1000 din, sve zavisi šta se jede.

Darko: Kako se jedan Subočanin, navikao na taranu, slaninicu i makoške, snalazi u zapadnoafričkoj kuhinji?

Zoran: Sve zavisi da li voliš začinjenu (ljutu) hranu, ili ne. Ako je voliš, nemaš nikakvih problema sa ovdašnjom kuhinjom. Sva izvorna afrička jela su nenormalno ljuta. Osnovni sastojak svakog obroka je pirinač. Običan, beli, kuvan u vodi. Uz to se služi ljuti preliv sa već nečim: govedina, piletina, riba… Može i bez mesa, a tada se jede preliv od sitno seckanog lišća biljke koja se zove cassava (manioka). Recimo da liči na spanać ili „šoške“ koje smo brstili kao klinci :)). Šta ja znam, meni se lično dopada lokalna kuhinja, i često jedem po lokalnim bircuzima, ali je Evropljani u principu izbegavaju. Naravno, bolji restorani služe „neljutu“ i "neafričku" hranu, po želji. Ima svega: italijanska, libanska, francuska, kineska kuhinja…  A kuvari su im zaista vrsni.

Darko: Šta se pije uz tu začinjenu hranu i kakve su cene?

Zoran: Ovdašnje stanovništvo su većina Muslimani i veliki su vernici. Alkohol je, kao takav, zabranjen. Piju se raznorazni sokovi kao i svuda u svetu (cola, sprite itd), mada je među lokalnim stanovništvom vrlo popularan "Parrot", lokalno energetsko piće. Odlično je i veoma podseća na Red Bull. Alkohol im jeste zabranjen, ali lake droge je Alah očigledno zaboravio da spomene :). Iako nije legalizovano, puši se marihuana na sve strane :) a policija se ne uzbuđuje previše zbog toga. Naravno, sve moguće vrste alkohola su u ponudi, a malobrojni hrišćani i stranci uživaju u prekomernim dozama najboljih svetskih piva, vina, viskija, votke, ruma, tekile.... ma svega! Cene su nešto veće nego u Srbiji. Recimo da su hrana i piće u prosečnim restoranima i barovima skuplji za možda 10-20%. Naravno, uvek postoji ekskluziva, gde na večeru za dvoje bez problema možete potrošiti i preko $200. Pa ko voli - nek izvoli :).

Darko: Kako se živi onamo. Možeš li nam povući nekoliko paralela?

Zoran: Živi se ili jako dobro, ili jako loše. Malobrojni su pripadnici klasičnog srednjeg staleža, iliti radničke klase. Siromaštvo i beda su na svakom koraku. I to ne ono siromaštvo koje smo navikli da vidimo, već baš beda, tuga i čemer. Kuće od pruća, sa zidovima od blata, i u najboljem slučaju, limenim krovom koji od vetra čuva jedna stara automobilska guma. Ogroman je broj nezaposlenih, prosjaci su na svakom ćošku, ali bukvalno na svakom. Kada vide belca, obavezno prilaze i mole za neki sitniš. Ako im daš, zahvaljuju se do neba, a ako ne, udalje se bez komentara. Neki put je zaista teško gledati sve to. Teško je ostati ravnodušan, a pomoći svima ne možeš. Sa druge strane, onaj mali broj bogatih je neizmerno bogat. Ogromne kuće sa bazenima, 10 soba, novim džipovima i ostale svinjarije su redovna pojava i čine neverovatan kontrast prethodno opisanom. Interesantno je da ne postoje bogati i siromašni delovi grada. Sve je to izmešano, pa tako prvi komšija lokalnog biznismena koji ima kuću sa bazenom, živi u straćari od blata koja preti da će se srušiti svaki tren.  

Darko: Pa kome vi onda uvodite net? Samo ovim malobrojnim bogatašima, ili će preteći nešto i za sirotinju?

Zoran: Haha, dobro pitanje! :) Naši korisnici su u glavnom jake domaće firme, predstavništva stranih firmi (rudari, farmeri i slično), banke, diplomatska predstavništva raznih država, UN, razne nevladine organizacije koje finansira beli svet, ambasade... i mali broj rezidencijalnih korisnika koji mogu sebi da priušte ovaj preskupi internet. Cene su inače nenormalne, ali njih diktiraju satelitski provajderi od kojih i mi kupujemo internet. Na primer, najjeftinija kućna konekcija brzine samo 128k/64k košta oko $180 mesečno. Firme plaćaju uglavnom po nekoliko hiljada $$. Sirotinja ima prilike da pristupi internetu u nekom od Internet caffe-a, koji su opremljeni računarima iz prošlog veka. Ali nema veze, rade... :)

Darko: Podseća me na dane kad se kod nas "uvodio" internet... Ništa, nastavi o "životu"...

Zoran: Saobraćaj je za naše pojmove nezamisliv. Saobraćajnih propisa jednostavno NEMA. Svako vozi kako mu se ćefne. Migavci nemaju ama baš nikakvo značenje. Ne poznaju pojam pravila prvenstva prolaza, već - ko prvi i luđi, taj je prošao. Saobraćajne gužve u samom centru grada su nesnosne. Jedini vid prevoza su tzv. „poda-poda“ vozila. Zamislite klasičan kombi koji, sem vozačkog i suvozačkog, nema sedišta već drvene klupe. To zato da bi stalo što više putnika. Redovno ih se nagura po 15-tak, čak i više. Mnogi imaju polupane prozore, a umesto njih je parče nečega: najlona, lima, cerade, šper-ploče, a nekada i ništa. Izudarani su sa svih mogućih strana, nemaju signalizaciju i izgledaju kao da nisu ni za otpad, bukvalno. E, takva vozila bez pardona staju bilo gde, na sred puta, kako bi ukrcali ili iskrcali putnike. Naravno, to smesta dovodi do apsolutnog zastoja u saobraćaju. Sam centar grada je pet puta brže obići peške nego automobilom. Pogotovo kada „talentovani“ vozači „poda-pode“ stanu usred kružnog toga i onda zaglave sve iz svih mogućih smerova. Sirenu svi koriste nemilice, ali niko se ne uzrujava. Svi imaju vremena i neverovatno su flegmatični iako se iza njih stvorila kolona od 30 vozila. Veliki problem su i mali dvotočkaši od 125 kubika kojih, bez preterivanja, ima nekoliko hiljada. Oni služe sa brzi transport pošto prolaze pored kolone automobila i redovno se voze po troje na motoru. Nekada i petoro… Ovi motorini su prava napast i veliki problem u saobraćaju. Provlače se u gužvi tako bezobrazno da to jednostavno nije za poverovati. Uopšte ne vode računa o sopstvenoj bezbednosti, kao da imaju rezervni život u džepu. Neverovatno! Broj stradalih vozača i suvozača na ovim motorinima je, na žalost, ogroman.

Noć je priča za sebe. Javna rasveta u ovom milionskom gradu ne postoji. Ulice osvetljavaju svetla koja dopiru iz okolnih kuća i automobilski farovi. Strašno je to što 90% njih vozi sa konstantno upaljenim dugim farovima!! I to, za divno čudo, ne smeta nikome. Sem meni, je l’... Nisam navikao… Putevi su priča za sebe. Velika većina vozila su terenci sa 4x4 vučom. Obični putnički automobili stradaju vrlo brzo od rupa i kratera koji se nalaze svuda. Trenutno Kinezi rade na izgradnji glavnih saobraćajnica sa novim asfaltom i 4 trake. Na žalost, niko ne zna kako se vozi po takvom putu, jer ga nikada nisu imali. Majstori redovno zajašu sredinu i voze 30 km/h. Džaba sviranje, blicanje, džaba kletve i „skloni se, majmune“…

Struja i voda su veliki problem. Vodovod postoji, ali je voda katastrofalnog kvaliteta i jako je mali broj kuća priključen na mrežu. Naša, naravno, nije. Vodu dobijamo iz rezervoara od 10.000 litara koji je postavljen na izgrađenu kulu u visini krova spratne kuće. Dopremaju je cisternama. Voda je, naravno, industrijska – sa obližnjeg izvora. Koristimo je isključivo za kupanje i pranje veša. Vodu za piće i kuvanje, kupujemo flaširanu. Struja je takođe veliki problem. Mnogi delovi grada je nemaju uopšte, a i oni koji je imaju, imaju je vrlo neredovno. Svaka kuća koja drži do sebe i praktično svi poslovni prostori imaju svoj agregat.

Inače, mislili ste da u Srbiji vlada korupcija? Ne. Pojam korupcije su zemlje zapadne Afrike. Ovde se sve može kupiti. Ali bukvalno. Od vozačke dozvole do diplome. Od igle do lokomotive.

Darko: Ajde, umesto da se takmičimo u korupciji, bolje da se vratimo u davnu istoriju. Da li bi nam ispričao nešto o "Krueger's Wife"?

Zoran: Uh, to su bila lepa vremena, kad se samo setim... Mlađi naraštaji sigurno ne pamte BBS-ove, preteče današnjeg Interneta. Sve je funkcionisalo tako da se instalira poseban softver na računar koji se priključi na kućnu telefonsku liniju. S obzirom da je tada bilo moguće imati samo jednu jedinu telefonsku liniju, onda se ona delila za privatne potrebe i potrebe BBS-a. Od 22-08h, telefonski aparat se gasio, a računar je odgovarao na pozive. U to vreme, pojam računara je bio Commodore Amiga. Nismo tada mnogo marili za PC računare. Bili su još u povoju i nije bilo ni redovne kolor slike, a zvuk je bio obično „bibikanje“. Amiga je, za razliku od PC-a, još tada imala mnogo lepu kolor sliku i stereo zvuk. Pozivali su vlasnici drugih Amiga računara koji su preko BBS-a razmenjivali poruke, fajlove... Nevolja je nastajala kada bi neko od ukućana poželeo da koristi telefon, a upravo je u toku računarska veza… Bivša gospođa bi tada ’ladno, uz psovke i neizmernu količinu besa, počupala kabel iz računara, ne vodeći računa o tome ko je na vezi. A bilo je pitanje prestiža, među BBS-ovima, imati korisnike koji zovu iz inostranstva. Bilo bi jako teško kasnije objasniti jednom Šveđaninu, zašto je BBS ugašen, kada bi po njegovom računanju vremena, još trebao da radi. O, kako sam u to vreme želeo dve telefonske linije u kući... Ali avaj, nije moglo. I tu jednu smo debelo platili. 

Darko: Ma daj, :)) pa PC je već tada bio bolji! To je bilo negde oko 1989. godine, ako se ne varam, i već je postojala EGA kartica (doduše, svi smo imali Herculesa jer je bila preskupa), a pojavio se i Sound Blaster! Maštali smo da nam ga neko prošvercuje iz Singapura!

Zoran: Nemojmo o ovoj temi. Potući ćemo se :) U to vreme, Amiga je bila računar daleko iznad svog vremena. A imala je i "dušu", što se za PC ne može reći ni dan danas... Šteta što je neslavno završila, ali Bože moj...

Darko: Ipak da se potučemo :)) PC je imao dušu, jer si praktično morao sam da ga sastavljaš. A šta Amiga? Gde je njoj duša?

Zoran: Pa i "Galaksiju" si trebao sam da sastavljaš, pa nikom ništa :) Mislim, daj... No, pre svega, Amiga je bila prvi računar sa pravim multitaskingom i više procesora. Kod nje sam znao bukvalno za svaki fajl na hard disku čemu služi!  A na PC-ju imaš gigabajte podataka koji, eto, služe tako "NEČEMU"... PC ni sada nema dušu i večito nešto "crkava". Mislim ovde na Windowse, naravno. Zato i planiram da pređem na MAC. Već sam bacio oko na MacBook Air. Mislim da će vrlo uskoro, biti moj ;)

Sve u svemu, mnogo zanimljiv taj pionirski period u telekomunikacijama i rado ću ga se sećati.

Darko: Patiš li od nostalgije za tim pionirskim danima? Nije li mreža bila bolja u ta vremena, kada su je mogli koristiti samo istinski geekovi?

Zoran: Zavisi kako gledaš na stvari. Tačno je da su se tada telekomunikacijama bavili samo istinski zaluđenici i to je imalo svoju posebnu čar. Međutim danas, u doba razvijenog Interneta, sve informacije su na dohvat ruke svima. Internet je toliko ušao u sve sfere života da je prosto nezamislivo da prestane da postoji.

Darko: Kako napreduje digitalizacija Afrike? Eno ju je još Džordž Buš mlađi najavljivao, ili Al Gore... Ili neki od tih... Svejedno, gde je Freetown danas u odnosu na nas, ili Evropu?

Zoran: Sierra Leone, a i cela Zapadna Afrika generalno, još su uvek u najranijoj fazi digitalizacije. Iako je u decembru prošle godine svečano pušten u rad podvodni prekookeanski optički kabel koji dolazi iz Francuske i povezuje sve države zapadne Afrike, on još uvek nije u funkciji. Nadamo se da ćemo do kraja ovog meseca napokon moći da ga koristimo, a to će biti ogroman napredak. Trenutno cela država koristi satelitske linkove koji su enormno skupi. Drugi problem je apsolutno nepostojanje bilo kakve žičane infrastrukture. Fiksne telefonije jednostavno nema, a od tri postojeća GSM operatera, ne znaš koji je gori i skuplji.

Darko: Dobro, ako to može biti ikakvo opravdanje, i oni su donedavno imali nekakav građanski rat, slično kao i mi ovde. Oseti li se još to?

Zoran: Imali su građanski rat, i to vrlo krvav. Trajao je od 1991 do 2002. Glavni razlog ratovanja je bio prevlast nad izuzetno bogatim rudnicima dijamanata. Cela sela su spaljivana, a neprijatelje umesto da su ubijali, kažnjavali su odsecanjem obe ruke do nadlaktica. Muška deca su otimana i pod dejstvom jakih droga pretvarana u armiju nemilosrdnih ubica. Ko nije gledao, preporučujem film "Krvavi dijamant" (Blood Diamond, 2006, r. Edward Zwick), koji po rečima ovdašnjih ljudi izuzetno verno prikazuje tadašnja dešavanja. Od završetka rata prošlo je 10 godina. Posledice se i te kako jako osećaju, i verujem da će se osetiti bar još narednih 50 godina, ako ne i duže. Tokom rata sva infrastruktura koja je do tada bila izgrađena, (struja, voda, telefon, saobraćajni znakovi, semafori, javna rasveta...) sve je uništeno. Čak ni posle 10 godina to nije dovedeno ni blizu nivoa koji je ovde nekada postojao. Nekada davno, Sierra Leone je kao engleska kolonija bila izuzetno razvijena država, za primer zemljama u regionu. Sada su jedna od najsiromašnijih država na svetu. Velik je i broj invalida koji su preživeli rat, ali su ostali bez ruku. Kao posledica rata, ljudi su ovde umorni od neprijateljstava. Izuzetno su srdačni i gostoljubivi i na samu pomenu građanskog rata mnogi menjaju temu razgovora. Tek sa malim brojem njih sam mogao da razgovaram na tu temu. Izgleda kao da svi to žele što pre da zaborave. I bolje, ne ponovilo se.

Darko: Ima li bajkera u Africi? Da li odlaziš u motociklističke avanture i gde?

Zoran: Pa, verovatno ih ima, ali ih ja do sada nisam uspeo videti. Sve se svodi na prethodno pomenute motoriće, koji se koriste za prevoz od tačke A do tačke B. Apsolutno niko ne vozi motor iz uživanja. Nisam čak ni video motore preko 250cc. Ovi manji sigurno da manje goria i troše, pa su rentabilniji kao komercijalno prevozno sredstvo. S obzirom da je moj motor ostao u Srbiji, raspitivao sam se da ovde kupim neki sličan. Na žalost, jednostavno nema. Jedina isplativa opcija je uvesti motor iz Evrope. No, ako ću već uvoziti motor, onda ću doneti svoj i to će se najverovatnije i desiti negde u avgustu. Brodom, motor putuje oko 2 meseca. Taman će stići za početak sledeće suve sezone.

Darko: Imaš li neke rute u planu. Šta ima u blizini što bi sigurno želeo da posetiš?

Zoran: Bio sam poslovno u decembru u poseti Bandžulu (Gambija). To je ujedno i jedina afrička država sem Sierra Leone u kojoj sam imao prilike da boravim za sada. Veoma prijatan kontrast u odnosu na Sierra Leone. Gambija je vrlo mala država koja gotovo ceo svoj nacionalni prihod zarađuje od turizma. Ovako dobro razvijen turizam još nisam imao prilike da vidim. Na sve strane hoteli, a sređeni su za medalju. Mnogo ih ima sa 5 zvezdica. Turista baš ima mnogo. Sve je "pod konac", ima redovno struje i vode! :) Čisto je i uredno, za razliku od Sierra Leone gde mnogi smeće i dalje bacaju u reku... Kako planiram da dopremim i motor, voleo bih da posetim bar okolne države, pre svega Liberiju. Putevi koji povezuju gradove u Sierra Leone su, za razliku od gradskih ulica, novi. Asfalt je odličan. Ne verujem da mi treba više od 3 sata vožnje do bilo koje granice. Ovo je, na kraju krajeva, mala država. Gorivo je jeftino, a to je jedino i bitno kada je ovakva vožnja u pitanju. Benzin i dizel se prodaju po istoj ceni, oko 80 din za litru. Milina :)

Darko: Ako će za Afriku da putuje i tvoja mašina, ne moram biti Šerlok Holms, to znači da planiraš da se tamo i zadržiš?

Zoran: Najverovatnije da hoću. Ovde imam sve ono o čemu u Subotici nisam ni sanjao. Firma za koju radim je odlična, vlasnik firme je jedan izuzetno razuman i, kako se kaže, "sa obe noge na zemlji" gospodin, pravi engleski "Sir" sa fantastičnim manirima. Za razliku od nekih "gazda" za koje sam radio, je l... :) Mnogo putujem i redovno me ima u Londonu, Parizu, Hanoveru... U zadnjih godinu dana sam prevalio kilometražu koju nisam za prethodne 43 godine, garantovano :) Volim da putujem i posao mi fantastično odgovara. Iako zvuči šašavo, ovde usred bede i na kraju sveta, daleko od civilizacije, meni je bolje nego u Subotici. Ovde mogu sebi da priuštim neka mala zadovoljstva o kojima, dok sam radio u Subotici, nije bilo ni govora. A veliki sam hedonista i nikada nisam žalio novac za male užitke. Samo što nekada nije moglo. Sada, napokon, može! Ono što mi zaista nedostaje su deca, roditelji i pojedini prijatelji. Putujem kući samo 2-3 puta godišnje i to je baš malo. No, na žalost, ne idu i jare i pare...

Tagovi: