Kada vremenski uslovi dozvoljavaju, krajnja tačka puta nije daleka, i nema žurbe, vozim biciklu. Ovih dana uslovi za to su ispunjeni. Korisni efekat toga je štednja goriva - para, da zanemarim smanjenje zagađenja okoliša izduvnim gasovima, jer ja se uz put nagutam istog. Otežavajući faktor mi je zaključavanje bicikla i razmišljanje o njemu da li ću ga zateći gde sam ga ostavio. Jednom je bicikl bio na mestu, ali sedišta nije bilo...
Bežeći istovremeno od gužve na glavnim ulicama gde nema trake za bicikl, vozim sporednim ulicama i onda, razgledajući okolinu uočite da baš i nema ljudi po ulicama, da su fasade kuća uglavnom oronule, vrata zarasla u travu, da je negde zid napukao, ograda delimično srušena, a u sumraku, da nema svetla u nezamračenim prozorima.
I onda shvatate da polako više niko ne stanuje “ovde”.
Grad je prepun kuća, sa porukama u polupanim prozorima “Na prodaju”.
- Meni su nedavno otišla tri prijatelja, sa porodicom, kompletno, “Ajd zdravo”! A još njih nekoliko se sprema da ode - reče mi Dino pre neki dan dok smo se vozili na Palic da ispratimo gradonačelnika u njegovom obilasku toga dana.
- Man, za nas je kasno, ali ko mora, mora, setim se Damira, a neki i žele da probaju kakav je život na “Zapadu”.
I tu stižem na temu razgovora...
***
- Vladoni, možemo da popričamo na temu prodaje nekretnina - čekiram Novikova mobilom sa pozicije apoteke kod Gradske kuće.
On je osoba koju morate primetiti, ako ga već ne znate. Lako ga je uočiti ako prolazite centrom grada; uvek nasmejani lik bez kose na glavi, koji se non stop pozdravlja sa ljudima, dok ide sa jedne pozicije na drugu, jer mnogo ljudi ga zna, a i on njih, ...mnogo njih, a naročito lepši pol.
- Gde siiiii, Ninooo? - pozitivan odgovor.
- Gde ćemo?
- Fruit bar. To mi je sada baza - kaže.
- Ok - krećem biciklom, vozim polako, onako krajem trga, da baš ne izazivam, jer prekršaj je vožnja bicikla preko trga. Mada kada malo razmislite, kao biciklista, vi ste gotovo uvek u prekršaju glede saobraćajnih znakova, kada pokušavate da se krećete najlogičnijim - najkraćim putanjama od jedne do druge tačke u centru grada.
- Zaključavam bicikl na poziciji ugla u Nušićevoj ulici, kod GT Taxi-ja, bez obzira što ću ga imati na oku kroz prozor dok Vlada i ja budemo pričali.
Ulazim, za dva stola, tri gosta, konobarica i šankerka, još nisam video ovde gužvu…
- Ja ću kavu, produženu - još nisam navikao da pijem “detokse” koji se nude ovde. Izabereš voće i povrće na licu mesta i onda ti to ublendiraju u čašu pa pijuckaš ili saspeš pa ideš dalje.
Seo sam. Muzika je za nijansu preglasna. Nema wifija? Kafa je dobra, ali wifi je minus. Uključujem prenos podataka. Čekiram mail i listam vesti B92. Pohapšeni u Nišu, neki u bekstvu, mahinacije u javnim preduzećima. Vučić komponuje vladu, Ukrajina se trese, a signala od malezijskog aviona ipak nema...
Posle par minuta stiže osmeh na ulaznim vratima, nekadašnji partner sa squasha je stigao, svi u lokalu mu otpozdravljaju. Odmah je krenuo sa pričom šta mu se upravo desilo.
Problematika sa jednim ugovorom, potpisan nepotpisan, overen, neoveren, sud, straža, nisam stigao ni da uključim diktafon a priča je već bila završena sa poentom...
Uglavnom, shvatio sam iz opisa dotičnog događaja da se nivo usluga zaposlenih u Gradskoj kući od nedavno znatno popravio, čini se da to ima veze sa novim gradonačelnikom.
- Kafu piješ, a nee, moraš štrudle da probaš. Jako su im dobre.
Primoran sam da odem i da odaberem - Sa makom ću. (parče 80 din.)
- I ja ću isto.
Počinjemo...
- Evidentno je to da jednostavno, Subotica odumire. Ima neki podatak da prosečno godišnje umre hiljadu ljudi i deo njih ostavi neku nekretninu; da li stan kuću, zemlju, bilo šta i naravno onda su naslednici oduševljeni. Dobili su jedan izuzetno vredan poklon.
Međutim javi se problem što taj poklon ne može lako da se unovči a opet 90% tih naslednika ima rešeno stambeno pitanje i sad to što su dobili na poklon to njima ne treba i oni to počnu da prodaju po tržišnoj ceni kada se raspitaju o cenama. Međutim to ne ide tako lako jer se pojavi problem oko tog poklona jer se svakog prvog u mesecu pojave troškovi oko njega. Znači struja, voda, smeće, kablovska i onda odjednom čovek treba da izdvoji 50 do 100 eura mesečno za “poklon”, a na žalost maljo ljudi ima 50 do 100 eura viška. I onda se pojavi problem jer poklon je postao “trošak” i onda oni počinju da spuštaju cenu. I onda je to dovelo do jednog sunovrata cena jer se pojavio jedan veliki višak nekretnina u gradu koje ne mogu da se prodaju.
- Koliko neke nekretnine čekaju na prodaju.
- Pa neke i više godina.
- Nerealna je cena?
- Prvo se krene sa nerealnom cenom i onda, ljudi su dosta tvrdi i oni “znaju” da je to realna cena, i ne prihvataju sugestiju da to ne može da prođe po toj ceni. Jer recimo kaže prodavac; ako neko prodaje nove stanove po 750 eura zašto bi on dao stan na Korzou po 400 eura kvadrat. A on ne ulazi u to da je taj stan u proseku star sto godina i da je zreo za renoviranje i da čovek koji kupi stan ne može u njega dok ne promeni sve, a to su jako velike investicije.
- Šta je sa starim kućama?
- I tu je slična situacija kao sa stanovima jer većina tih kuća neodržavana da kažemo u stambenom smislu okrečena svakih pet godina, instalacije su u većini slučajeva prvobitne, krovovi su isto tako zreli za veliku rekonstrukciju. One nisu loše za stanovanje ali kada čovek kupi nešto onda želi da to promeni i opet velika investicija.
- Jednom sam bio s tobom pa sam video da je kuća bila puna starog nameštaja. Kako to ide prodaje se zajedno sve to ili posebno?
- Većina to pokušava da reši u paketu i onda i tu dolazi do problema jer kupci su većinom mlađi ljudi koji nemaju afinitet prema tom starom nameštaju nego preferiraju nov. Prodavac opet nema gde da nosi taj stari nameštaj i onda se u par slučajeva dešavalo to, da nameštaj “odlučuje” da li će se desiti kupoprodaja. Stari insistiraju da nameštaj ostaje a mladi da se izliferuje napolje i onda sam ja jednom prilikom upao u jednu komičnu situaciju kada sam lakomislenom rekao da ću ja to da rešim, na Paliću u jednoj kući.
Otišao sam do jedne romske porodice, pošto baš nisu imali baš neke stambene uslove u kojim su živeli, nema struje, nema vode i ponudio da preuzmu nameštaj, koji je bio osamdeseto godište a ne nešto prastaro, nameštaj u dobrom stanju.
- I dovedem ja glavu porodice i kažem evo nameštaj iz kompletne kuće, 150 m2, se poklanja. A čovek, nonšalantno, u momentu me pita - Koliko ćeš mi platiti da to odnesem? Ja ostao zapanjen - Pa zaradit ćeš prodajući stolice po 100 din!? Na kraju smo se dogovorili, jednu ili dve crvene. I sreća je bila ta, ja sam mu dao ključ od kuće, kada su se ljudi odselili, i drugi dan kada su oni došli da odnesu stvari, na moju sreću ja svratim da vidim da li je sve u redu. Kada ja vidim, oni biraju nameštaj - ovo ćemo nositi, ovo nećemo. A ne, ne, ja se pozovem na naš dogovor, jer sam ja platio pošteno da se sve odnese. Nino, oni su bili nesretni što moraju sve da odnesu. I onda sam ja kupio tu “školu” oko nameštaja koji nikome ne treba.
-Ima li onih koji kažu - Zapalit ću je!
- Ima sve više. Ima onih koji vide da ne mogu tako lako da je prodaju onda idu na tu varijantu da je izdaju e onda tu dolazimo do mnogo većeg problema.
- Što?
- Pa u zadnje vreme kako je kod nas postao trend prebacivanja ovih Talibanaca preko granice i imam par poznanika i prijatelja koji su jako loše prošli. Evo dosta to ljudi ne znaju pa evo jedna “školica mala” da nauče.
Pojave se ljudi, recimo ti i ja, stavimo odela, kravate, izvolite lične karte - Mi insistiramo na ugovoru.
Napravi se ugovor gde mi uzimamo kuću ili stan i niko nema pojma koje u stvari iza nas, onda odjednom se pojavi nevolja. Jedan naš zajednički prijatelj maltene završio u zatvoru, imao sreću što ima ugovor i što ti ljudi koji su iznajmili stan od njega su već bili u evidenciji kod policije, jer čovek bi mogao da ima baš velike probleme, mogao je da bude saučesnik.
Desilo se tako, on izdao stan. Ljudi insistirali da mu plate tri meseca unapred.
Kasnije je njega, vlasnika, policija pozvala da pita da li ima ključ da ne obijaju stan. Zatim sledi filmska scena, zgrada gde je stan, biva potom bila opkoljena, duge cevi, marica, sve…
Stan je na prizemlju. Kako je ključ stavljen u bravu i stanari, Talibanaci, iskaču kroz prozore i naravno bivaju pohvatani. Bilo ih je tridesetak. Kasnije smo saznali da oni naplaćuju 10 eura dnevno po glavi.
Imali smo tako jednom neverovatnu scenu, Kuća je na Prozivci i kuća je bila prazna i kupci su me zamolili da odem sa geometrom da se premeri tačno sve. I imao sam ključ, doveo geomatra, kapija zaključana, mi otključamo i čujemo da nešto lupa u kući (nameštaj je odnet a kuća je prazna). Uđemo unutra, kad ono dva tipa u vojničkim kombinezonima kidaju kablove iz zidova. I pošto mi je to bio tako prvi susret ove vrste ja sam bio šokiran pa ih pitam - Ljudi šta radite? Pa krademo - odgovoriše - kako bezvezno pitanje. Pozvali smo miliciju i brzo su došli nahapsili ove, na njihovu nesreću skinuli su sat za struju. Onda je bilo ono tih 15000 din. limit po zakonu kada je nešto krađa i onda su ih odveli. I onda smo komentarisali geomater i ja. Da nisu skinuli taj sat onda bi policija bila nemoćna, a niko ne razmišlja o toj šteti koja je načinjena. Koliko košta sada te kanale koji su stvoreni čupanjem, popuniti sa novim žicama, zamalterisati, okrečiti. To je ozbiljna šteta.
- Isto tako smo u Buckama navatali tipove - to su tako bezvezne stvari - nosili su, ukrali, neki stari šporet. Šta ćete s tim. U staro gvožđe kažu. Pa to nema 200 din? Ljudi rizikuju za gluposti.
- Beda se širi...
- Ali ono što mi je bilo poražavajuće je bilo kada sam video prelazaći atarskim putem od Bunarića ka 29-tom da dvoje, sa biciklama, seku mladu drvo debljine šake, verovatno da bi ga izložili. Ne znam kome je bilo neprijatnije u toj situaciji kada smo se videli.
- No ima tu i par ekipa koji su “termiti”, koji skinu nenastanjenu, nebranjenu kuću, do temelja...
Dalje, imao sam slučaj kada me prodavac zvao kaže - Molim vas dođite tačno u podne!?
Pa kada sam došao pitam - Zašto u podne? Pa struja je isključena, trajno, kažu. Kada sam u sledećem slučaju naišao na sličnu situaciju da je struja isključena pitao sam koliki je dug razlog za isključivanje, očekivao sam odgovor od par stotina hiljada dinara, ispalo je da je to nekih četrdest hiljada dinara. Ali ja kažem njima pa uključivanje ponovno je nekih 1400 eura ?! Nema veze, onaj koji će kupiti, neka je uključi.
- Kakva je situacija sa zemljom?
- Sada u zadnje vreme je drastično pala cena.
- Pala, drastično? Pa bila je visoka, oko Palića potencijal turizma itd?
- Bila je velika cena svugde. Da kažem cela opština, bila je “jaka” cena.
- Kada je to skočilo?
- U zadnje dve godine, nerealno.
- Pa šta je to učinilo, neki Dinkić, šta?
- Pa to oko Palića je smešna situacija... Helooo - prekid razgovora, prilazi nam Pasku, legenda subotičke kafe i pozdravljamo se, osmesi - pričamo :) - odlazi dalje…
- Pre krize tu je već situacija bila apsurdna. Ljudi su pokušavali da prodaju kukurz na kvadrat!
- Kukuruz?
- Pa mislim njive. Znači zove me čovek i kaže - Prodajem njivu. Koja je cena? I sad on kaže neku nebuloznu cenu, recimo 200.000 eura hektar zemlje!
- Hjuuuuj?!
- Najozbiljnije. Sad ja pitam čoveka kako ste došli do te cene. Pa kaže jednostavno - onaj prodaje za trideset eura kvadrat, onaj za pedeset, a ja za sto, moja je zemlja kraj puta, do jezera. E sad ni ja nisam bio verziran oko ovoga ali kad su stranci počeli da dolaze onda smo imali slučaj. Nemac, tada je bio važeći Master plan, odemo mi na lice mesta i kaže ovaj prodavac - Evo tri hektara recimo pola miliona eura.
E sad ne odreaguje stranac na cenu, nego kad mu ja kažem, u mom neznanju, 30 - 50 eura/m2, on pita - Čega kvadrat ? Kažem - ovog placa. Kaže on - To nije plac, to su kukuruzi!
A kažem ja Master plan, hoteli, rezidencijalna gradnja, vile i mi vidimo da čovek ne razume. E onda mi kažemo - To je u budućnosti!
Na svu sreću on prihvati naše neznanje i lepo kaže - Svugde u svetu od Afrike do Kine da bi vi prodavali nešto na kvadrat, vi onda morate to ovako da uradite.
To poljoprivredno zemljište da pretvorite u građevinsko, pa dovedete sve priključke - struja voda, gas, i onda kada to uradite, ogradite i onda to možete da prodajete na kvadrat.
Ali naši ljudi su tvrdi - čak oni misle da mi njima rušimo cenu da se napravi neka velika razlika između prodajne i nabavne cene da bi neko napravio veliku razliku, zaradu. Neko je to prihvatio a neko ne. Ali objasnili smo im da to ne funkcioniše kako oni zamišljaju.
I tako onda kada ovaj sa Žednika, čuje cene sa Palića kaže - Zašto meni ne bi bila cena 15000 hektar?! Tako da je prošle godine Čantavir imao cenu 7000 - 8000 eura/jutro. No tamo je bio neki drugi razlog. Tamo ipak ima neke zarade i verovatno su ljudi računali da im ne vredi držati lovu u slamarici bolje da kupi zemlju i tu je krenulo potražnja veća od ponude i cena krenula gore. Jer bilo je pre dve do tri hiljade eura, i onda je za neke dve godine se dupliralo. Jesenas je bila neka stagnacija i onda sad primećujemo da je pad cena poljoprivrednog zemljišta. I sada je tu oko 5000 eura/jutro.
- Ko kupuje zemlju?
- 90% su Subotičani a desetak su “stranci” - van Subotice. Uglavnom se kupuje zemlja da se proširi sopstveno imanje jer ljudi imaju mašine koje mogu da obrađuju mnogo više hektara. Stranci po zakonu ne mogu da kupuju zemlju.
- Kuće, stanove?
- Slično je. Nešto ima malo stranaca; Rusa, Ukrajinaca, Belorusija. Ja sam imao kontakte sa Rusima koji imaju stanove u Moskvi ili San Petersburgu na dobrim lokacija - astronomske cene su tamo - od pet do osam, deset hiljada eura kvadrat. Pa onda ako proda stan od 50m2 on je ovde sa 400.000 eura gospodin čovek. Ali to je redak slučaj. Bilo je tako da su se skupili jedni iz nekog kvarta i poslali jednog koji dođe i pedantno zabeleži našu ponudu i ode. Oni pokušavaju da se grupišu. Zajedno da dođu, da ne budu sami.
- Takozvanih “ukletih kuća” imamo ovde?
- Nema, nema. No ima ljudi koji su sujevjerni i pitaju, pogotovo u švapskim kućama - Da li je ovde neko umro?! Pa kako ja to mogu da znam?! Pa sigurno je gotovo u svakoj staroj kući neko umro.
- Što se tiče poslovnih prostora, recimo Korzo, tu se može primetit da se vrlo često menjaju korisnici prostora. Kako to objašnjavaš?
- Zakupnine. Još uvek su velike. No neki koji prate situaciju i spuštaju cene da ne bi izgubili zakupca. Pre krize na Korzou je bilo od dva do pet onih koji čekaju red da preuzmu prostor. Sada toga više jednostavno nema. Velika je dilema šta uopšte sada raditi samo da se renta opravda. Korzo je još uvek 1000 eura po lokalu i to je ogroman trošak na koji dolaze svi ostali troškovi.
Država je počela da vraća lokale, nekima je vraćena, no to je uglavnom tiha priča. Racionalno, ljudi ne diraju korisnika koji nastavlja da plaća rentu.
I tako je završio razgovor sa Novikov Vladimirom, “savetnikom u penziji”, pa smo mogli na miru da pojedemo štrudle sa makom. A moj bicikl, za ovo vreme zaboravljen, čekao me na svome mestu, naslonjen na drvo.
