Subotica.info on Facebook Subotica.info Google+ page Subotica.info Twitter Subotica.info YouTube channel Email Subotica.info Subotica.info RSS feed

Monika Kečenović broji uspehe u konjičkom sportu

Sub, 10.12.2016 - 18:59 -- dejan.vukovic

Sever Bačke se može pohvačiti dugom tradicijom negovanja konjičkog sporta. U stvari, druženje čoveka i plemenitih životinja traje odavno, a kako od njih sve manje zavisimo u poslu, pravi zaljubljenici su uporni da kroz vidove konjičkog sporta (kasači, galoperi, preponaši) očuvaju ljubav, nekako utkanu u genima.

Iako se i u ovom sportu nekako u narodu dodaje epitet „muški“, Monika Kečenović iz Subotice potvrđuje suprotno. Sa konjima je od malih nogu, a ljubav prema ovom sportu verovatno je bila ključna i pri zasnivanju sopstvene porodice.

- Moja ljubav prema konjima rodila se na jednom starom salašu kod porodičnog prijatelja gde sam odlazila sa mojim roditeljima. On je imao „radnu“ kobilu, zvala se Beba, dobro se sećam. Imala sam svega tri godine kada me je tata prvi put stavio na njena leđa. Nakon samo nekoliko meseci Beba i ja smo same, bez sedla i uzdi išle do pašnjaka. Ona je, naravno, i sama dobro znala put, a mene je trpela sve dok moj tata ne dođe po mene i skine me – seća se Monika prvog kontatka sa konjima.

Ljubav prema konjima nije prestala polaskom u školu. Naprotiv, ona se dalje razvijala.

- Nakon završene osnovne škole, upisala sam Srednju poljoprivrednu školu u Bačkoj Topoli, smer „uzgajivač sportskih konja“. Tu sam počela i da treniram jaganje, preponsko i galopsko. Upala sam u prvu generaciju jahača za dresurno jaganje nakon skoro 28 godina pauze u organizaciji dresurnog jahanja u našoj zemlji. Iskreno, nije me nikada privlačio takmičarski deo, nisam tada imala takve ambicije, niti tenzije koje idu u paru sa tim. Oduvek su me privlačili bliskot, mir, uravnoteženost i harmonija u radu sa konjima, pa sam rađe ostajala da radim treninge sa njima. Paralelno sam počela i da radim u štali „Hiko“ kod Lajoša i Jutke Čakanj. Pre podne sam bila zauzeta aktivnostima na „Zobnatici“, a popodne sam radila sa kasičima. Tako je to trajalo skoro do kraja srednje škole. Iako sam se stalno borila sa vremenom, zbog obaveza u školi i van nje, stigla sam da budem i jedan od đaka generacije, na šta sam, veoma ponosna.

Monika je 2004. godine upisala veterinu u Beogradu, a tada je kupila i svoje prvo kasačko grlo, mada je i onda bila posvećena treningu. Svet vozača je nije privlačio, a nakon udaje za Borisa, Kečenovića, vozača i trenera kasačkih trka, bilo je jasno da ostaje u svetu konjičkog sporta.

- U međuvremenu sam se zaposlila u Udruženju za kasački sport Srbije, a udajom za Borisa se defitivino opredeljujem za kasački sport gde težim usavršavanju i profesionalizmu. Prvu zvaničnu trku vozila sam 2010 godine na „zahtev“ našeg prijatelja Željka Vujanovića iz Srbobrana, iz razloga što je tada bila organizovana trka žena i nije imao dovoljan broj učesnika. Lavina je bila pokrenuta. Od tada nema stajanja, kako na stazi kao vozač, tako i u šumi kao trener.

Kako kaže naša sagovornica, najuspešnija sezona je upravo protekla, u 2016. godini.

- Vozila sam najviše trka, čak i nekih trka gde sam u istoriji prva kao žena vozač, a to je beogradski „Singidunum“ na 4.000 metara. Takođe, bila sam prva žena vozač u trkama francuskih kasača kod nas u Srbiji. Ove sezone sam vozila veliki broj konja, od mladih dvogoda grla do starijih iskusnih. Najdraža mi je dobijena trka ove sezone sa potpunim autsajderom, grlom Audacieuse Lorme u Adi. Omiljeno grlo trenutno, ali i u celoj karijeri, mi je uveženo grlo iz Italije Serial Killer N.P., kojeg smo dobili u poklon kao mlado grlo od prijatelja iz Italije. On nam je kao član porodice, i gde god mi išli u svetu nosimo i njega. Pored njega moja velika miljenica je još i Anna Milau, kobila uvežena iz Francuske, u vlasništvu marka Jozića iz Sombora.

Dok se u Srbiji još uvek sa čuđenjem gleda kada se na stazi pojavi vozač ženskog pola, takva praksa je u zemljama gde je konjički sport popularan, odavno uvedena.

- Na zapadu je sasvim uobičajeno da se žene, devojke, bave konjima i konjičkim sportom. Kod nas to još uvek na neki način nije skroz i sasvim prihvaćeno, prosto mentalitet naših ljudi, pogotovo starije generacije, nalaže da je ženi mesto u kuhinji i sa decom. Bez obzira na to, nikada, ni u jednom trenutku nisam doživela neku vrstu izolovanost među vozačima, ili ti bilo koji vid nesportskog ponašanja. Svi su maksimalno korektni prema meni na stazi, što uveliko olakšava moje takmičenje. Takođe, isto tako se trudim i ja da nikada nikoga ne ometam namerno. Stičem utisak da publika voli kada ima žena vozača, i kada se ume da se nosi sa rivalima. Kada jedna žena vozač ulazi u borbu za plasman, publika se diže na noge navijajući. Izuzetno lepo iskustvo.

Kako je cela familija Kečenović posvećena sportu, važno je uskladiti obaveze, pogotovo kada se prepliću poslovne i privatne.

- Konji iziskuju mnogo čak i od toga više. Boris i ja se maksimalno dopunjavamo, slažemo u radu sa konjima, imamo iste vizije kada su pripreme i ishrana konja u pitanju. Kada imaš takvog partnera, koji te podržava u svemu, i rezultati lakše dolaze. Svakako mi je porodica prioritet i tako nedozvoljavam sebi da ona iziskuje apsurdne mere. Naravno, dobra orgnizacija u okviru porodice i na poslu uvek zlata vredna, pa tako ništa nebude teško. Uostalom, potičem iz ozbiljne sportske porodice. Otac mi je bio višegodišnji državni reprezentativac u hokeju na travi, ujak olimpijski prvak u hrvanju, brat uspešan u karateu. Prosto sam odrastala tako da sam naučila da se nosim se sa obavezama. Ništa nije teško, ako čovek zaista želi nešto u životu. Mi sportisti uvek težimo ka perfekcionizmu kako u sportu tako i u porodičnom životu.

 

Ličnosti: