Отворена изложба Илустрација српске штампане књиге у XVIII веку

Pet, 13.01.2017 - 09:32 -- nikola.tumbas

Синоћ је у Градској читаоници отворена изложба Илустрација српке штампане књиге у XVIII веку ауторке Сање Беђик историчарке уметности.

***

У прилогу је говор директора Градске библиотеке, Драгана Роквића, поводом отварања изложбе.

Даме и господо,

После дужег времена Градска библиотека у Суботици организовала је изложбу на којој су представљене илустрације српске штампане књиге XVIII века ауторке Сање Беђик, историчарке уметности. Живимо у времену када сваки регион може да се схвати као производ комплексне интеракције бројних историјских периода, традиције, наслеђа и у том смислу ова изложба представља значајан допринос сагледавању културног и историјског наслеђа Срба на овим просторима. Ово уверење поткрепљено је тезом да корисни подухвати попут овог доприносе бољем сагледавању и познавању културних вредности које нам је у аманет оставио просвећени и просветилачки XVIII век. Да подсетим, то је период у којем Срби започињу једно знаменито поглавље културног и друштвеног развитка, а Градска библиотека у Суботици на својим полицама чува мноштво патинираних књига, часописа, календара и других штампаних материјала који представљају драгоцено сведочанство ове узбудљиве епохе. Било би значајно у наредном периоду изложити српску штампану књигу коју чувамо не само фрагментарно, него у целини како би читалачка публика могла да се боље упозна са културном историјом Срба на овим просторима. На тај начин би се отворила нова страница наше културе, ново поглавље наше присутности и наше афирмације у Европи. У сваком случају, изложба попут ове користиће научним радницима, професорима, библиотекарима, а верујем и онима који још уче, студентима и ђацима, па и широј културној јавности која је увек знала и умела да испољи интересовање за традиције које су и данас живе.

Богати фонд старе и ретке књиге Градске библиотеке у Суботици поседује око 8000 свезака, међу којима и 6 инкунабула, 19 елзевира, 8 алдина, као и 154 књиге из XVII века. Значајан део ових наслова снабдевен је аутографима, дедикацијама, занимљивим посветама, опаскама, као и текстовима који упућују на некадашње власнике. Највећи део књига из ове колекције потиче од колекционара Милка и Зомборчевића. Многе књиге истичу се лепотом спољашње израде, а међу књигама постоји одређени број рукописних примерака.

Историја илустрације као уметничке гране разгранала се и обогатила током XVIII века. Бакрорези, челичне гравире и слике постају стандарди нове читалачке публике која са нестрпљењем очекује нове књиге. Не заборавимо да се међу пренумерантима српских књига у том периоду помињу многи наши угледни суграђани попут породице Стојковић, која се наводи у Историји Јована Рајића док су, на пример, као пренумеранти у делу Нови Плутарх Евтимија Ивановића наведени Петар Стојковић, Јован Прокопчањи, Персида Манојловић и Лука Пачу из Суботице.

Свака од изложених књига има своју занимљиву историју. Срби у том периоду штампају своје књиге у Венецији, у штампарији Димитрија Теодосија (у периоду 1761– 1810) године, а једна од изложених књига, на пример, садржи гравиру Благовести непознатог аутор која је штампана управо 1761. године. Друга књига коју посебно истичем јесте она која садржи гравиру Ликови српских царева, деспота и архиепископа, штампана у Венецији 1765. године. Посебно је занимљиво то што ова књига садржи нову оријентацију српске уметности према рококоу. Када погледамо ову књигу, запазићемо да се оквири у којем се налазе ликови српских владара одликују  неправилношћу облика, међу којима се истиче асиметрија која постаје класично обележје рококоа. Фантазија твораца овог покрета добила је маха у све чуднијим одступањима од правог угла због којих се Французима пребацивало да су заборавили да се служе шестаром. Од тог таласа који је прекрио целу Европу нешто је стигло и до наших земаља и нарочито се испољило у унутрашњој декорацији цркава, иконостаса, предикаоница. Носилац рококоа код Срба био је Захарије Орфелин.

Ипак, највећи број књига штампа се у Бечу, код Курцбека (од 1770. године). Нешто касније, Срби добијају своју штампарију коју организује Стојан Новаковић. Значајан део књига штампа се и у Будиму, а нешто мањи број књига потиче из Лајпцига од Брајткопфа.

Илустрације српске књиге које су се штампале представљале су важну грану уметничке делатности. Илустрацијом књига код Срба бавили су се Христифор Жефаровић, касније Захарије Орфелин, а при крају столећа Стеван Суботић, Јаков Орфелин и Арса Теодоровић. Део изложених књига показује њихова вредна прегнућа. Највеће домете постижу страни цртачи и бакроресци. Међу изложеним књигама можемо видети радове Томе Месмера, сарадника Жеферовића на Стематографији (гравира Стеван Шпиљановић). Међу изложеним књигама присутан је и велики мајстор Јозеф Антон Лидл са својом гравиром Преподобни Симеон. Оно што је занимљиво јесте што публика има прилику да види радове Ј. Г. Мансфелда који спада међу најбоље бакроресце који су радили илустрације за српске књиге, нарочито оне које је издавао Курцбек. Седам књига на изложби садржи гравире овог мајстора и пажљиви посматрач ће се свакако уверити да је Мансфелд знао да прилагоди своју графику потребама теме бирајући технику потеза која је најбоље могла да прикаже разноврсност предмета и материје. Истичу се портрет Јована Рајића, Силазак Светог духа и гравира Велзариј се враћа кући из тамновања. Међу изложеним радовима налази се и портрет Георгија Бранковића, аутора Јохана Венцела Енгелмана, штампан у Бечу 1795. године. Бранковић је био познат као „последњи деспот Србије“.

За крај потребно је истаћи да је културна еманципација народа била заиста видљива у области графичке уметности. Илустрација и графичка опрема српске књиге су следовале само оном императиву развоја стилских облика који се креће по неким неписаним законима и од најранијих времена прелази границе земаља, приближава их једне другима, мири њихове супротности. Истина, сваки народ задржава извесно специфично обележје у својим уметничким манифестацијама: барок, рококо, неокласицизам код Срба нису имали ону виртуозност изворних покрета, али су се испољили у довољној мери да покажу да се српски народ потпуно укључио у културну заједницу Европе још у XVIII веку. У том џиновском процесу илустрација српске књиге представља једну значајну компоненту која тек чека на то да буде проучена у потпуности.

Током целог XVIII столећа, у Суботици су се дешавали занимљиви догађаји који нису пролазили незапажено у широј културној јавности ондашње државе. Враћајући се са једног од својих многобројних путовања у нашем граду умро је  „отац српске драме“, Емануило Јанковић, тим поводом у протоколу православне цркве Светог Вазнесења Господњег је записано да је „Мануил Јанкович, житељ новосадски, умро у Суботици 23. септембра 1791. Исповедио је своја согрешенија јереју Михаилу Сточићу, пароху цркве св. Вознесенија, и причестио се свих тајана, а сахрањен је 24. септембра чрез јереја Јо[в]на Петровича, пароха [у] цркви св. Вознесенија у Мариа Терезиополу“. Вест о његовој смрти забележена је у једном писму славног Доситеја Обрадовића од 12. октобра 1791. године у којем он извештава свог пријатеља „да се наш добри пријатељ Емануил Јаковић у Суботици пре[д]ставио“. Од тада па до данашњих дана трају нагађања о датуму, околностима и месту вечитог пребивалишта овог знаменитог просветитеља чија је судбина везана и за сарадњу са поменутим Бернхардом Кристофом Брајтопфом из Лајпцига, чије су књиге овде такође представљене.

У време када Јанковић умире у Суботици, најзначајнија личност у Срба свакако је сенатор Јован Поповић који је касније о свом трошку током 1809. године у Будиму штампао славно дело Данијела Дефоа Робинсон Крусо. На изложби коју смо приредили можете видети и гравиру Робинзон на острву Јаноша Филипа Биндера која се налази у књизи Живот и чрезвичајна прикљученија Робинзона Крусе у преводу Николе Лазаревића. Био је то највећи преводилачки успех у српској књижевности XVIII века. Дело Данијела Дефоа на енглеском језику се појавило 1719. године, а после тога је доживело многе преводе, компилације и прераде, између осталог, и код сенатора Поповића.

За крај, рецимо неколико речи и о читаоцима. Њима се, увиђајући посебан значај комедије као књижевног рода, посебно обраћа Емануило Јанковић који поручује свом читаоцу да ће у њој наћи „оно што се сваки дан мед′ људима налази, па нек се огледи, може бити да ће у овој или оној персони сам себе познати“.

Током XVIII века у Аустрији се развила снажна српска грађанска класа која је потоњим генерацијама оставила богато културно наслеђе које није у довољној мери познато широј читалачкој публици. Организовање изложбе под називом Илустрација српске штампане књиге у XVIII веку тек је један у низу наредних корака који ће нам осветлити богатство којим располажемо.

Custom Search