Subotica.info on Facebook Subotica.info Google+ page Subotica.info Twitter Subotica.info YouTube channel Email Subotica.info Subotica.info RSS feed

U kombajnu i 15 časova dnevno

Uto, 04.07.2017 - 22:56 -- nikola.tumbas

U domaćinstvu Pere Kujundžića, ali i njegovih sinova Željka i Josipa, ustaje se u pet časova izjutra. Uz prvu kafu već se okupljaju prijatelji, komšije i radnici. Pregleda se mehanizacija, dogovara plan za taj dan i dva sta kasnije već se pale kombajni i počinje posao koji neće stati do duboko u mrak. Ječam, uljana repica, pšenica sve je to sad zaklasalo, zrno je suvo i zrelo i treba ga pokupiti sa njiv. To je trenutno najvažniji ratarski posao, od njega bezmalo zavisi opstanak poljoprivrednih gazdinstava. Zato ratari gledaju u nebo, u strahu da ne naiđe letnja oluja koja će potući suve i lagane stabljike pšenice, ali i sa istom zebnjom gledaju na kapiju gazdinstva čekajući da ugledaju kombajn porodice Kujundžić. Kada pet metara široki zubci krenu da "briju" pšenicu, ratari znaju da je gotov njihov dogovor s prirodom i počinju pregovori sa državom oko otkupne cene.

Porodica Kujundžić ima oko 20 jutara zemlje, ali obrađuju još oko 500 jutara u zakupu. Međutim, glavni izvor njihovih prihoda je mehanizacija sa kojom uslužno žanju, oru i seju njive u okolini Subotice. Prošle godine tako su uslužno obradili preko 2.200 jutara. Kao nekada kada se znalo gde je „bandaš“, vođa grupe žetelaca sa kojim se pogađa cena i vreme rada, tako sada ratari dolaze do kuće Kujundžića da dogovore vreme žetve.

„Ima gazdinstava i sa nekoliko stotina hektara, ali nemaju kombajn već mi žanjemo. Skupo je investirati u mehanizaciju“ priča nam Željko.

Otac Pere i on voze kombajne, a Josip kamione i traktore kojima se zrno vozi do silosa. Uslužno obrađivanje zemlje započeo je otac sa svojim ujakom još pre 40 godina kada je imao samo konja i sejalicu i sa tim išao od njive do njive. Uz pomoć kredita i u boljim danima polako je kupovao mehanizaciju. Pere još pamti stare kombajne u čiju kabinu nezadrživo prodire vrelina i prašina, a čitava mašina se trese, tako da te trzaje nije mogao da izbaci iz tela dugo ni nakon što završi posao. Željko je sada za volanom kombajna koji ima svoju klimu, radio, kao da je u luksuznom automobilu, ali držati volan sa napregnutom pažnjom 15 časova dnevno i u ovako udobnoj kabini izmori. Priznaje nam da dok je udarna kampanja spava tek nekoliko časova dnevno, jer za više se nema vremena.

„Nije problem posao, već što na kraju kada podvučeš crtu, vidiš da si jako mnogo radio za veoma malo novca“, kaže Pere.

Naplaćuju 40 evra po jutru i kažu to je tek malo više od troškova koje imaju. Objašnjavaju da je jeftin poljoprivredni proizvod i ne mogu da traže više od ratara od kojih su većina njihove dugogodišnje mušterije. Kako je teška situacija ilustruju i podatkom da su 2012. godine kada su kupili kombajn „Laverdu“ koju zbog lepote linije zovu manekenom među poljoprivrednom mehanizacijom, morali da prodaju Željkovu kuću da bi otplatili kredite i račune. Te godine udarila je suša i zarade nije bilo.

„Računali smo da će kombajn kupiti novu kuću, ali kuća neće kupiti novi kombajn“, kaže Željko.

Novi kombajn košta od 100 do 400 hiljada evra, ali oni obično uzimaju polovne, prošle godine su tako uzeli 20 godina star „Džon Dir“ koji je u rangu mercedesa poljoprivredne tehnike. On će morati pet godina mnogo da radi da bi otplatio sebe, a Pere i Željko kažu da više i ne izvode godišnji obračun – poslovanje sagledavaju po petogodišnjem periodu, jer tako bude jedna do dve godine koje „izvuku“ prosek.

„Pšenica će ove godine imati cenu do 16 dinara po kilogramu, isto kao i prošle, i kažu to je cena u regionu. Ali ne kažu da u regionu ratari imaju subvencije od 200 do 350 evra po hetkaru. Kod nas je, za one do 20 hektara, 4.000 dinara po hektaru što je neuporedivo“, kaže Željko.

Otac se nadovezuje da zato nije ni čudno da više nema ni pesme, ni one vedre napetosti i iščekivanja kada počne žetva. U vreme velikih gazdinstava koja su „usisala“ zemlju malih salaša, žetva je postala industrija.

„Ne bih voleo da neko pomisli da kukamo. Mi uspevamo da nastavimo očev posao i da polako napredujemo, mada ne onako kako bi želeli. Ipak, nikada ne bih otišao da radim u nekoj fabrici“ iskren je Željko.

Sunce je osušilo rosu, vreme je da se pale kombajni i krene u njivu. Nestrpljivi domaćini već ih čekaju.

 

izvor: Politka
 

Autor teksta: