Ovaj intervju, iz oktobra prošle godine, je dugo čekao da dođe na red da se prekuca. Toliko, da mi je počeo biti mora koja se pojavljivala s vremena na vreme. Izgleda da je mera prevršena danas 14.01.2019.
Radi se o razgovoru sa osobom sa ljubavi prema slikanju, Josipom Križanović, koja je zadnjih godina zaredala sa dobijanjem priznanja za svoje radove.
***
- Znači, prvo pitanje za slikara je naravno - Zašto si počela crtati?
- Odgovor na to pitanje još uvek ne znam. Verovatno, dok budem tragala za njim, i dalje ću slikati. Slikam unazad već sedamnaest godina i složio se prosto takav momenat da sam neke svoje želje, kao i ambicije, posložila u nekom momentu i krenula polako, ali kada vratim film unazad i nije bilo tako polako, jer je napredovanje bilo iz dana u dan, sve veće i veće i neki rezultati su počeli dolaziti. Tako da sam sigurna da će traganje za tim odgovorom još potrajati.
- Kada si krenula, koje su bile tehnike i motivi koje si crtala?
- Prvo i prvo sam krenula da slikam uljem jer me paleta boja kod ulja najviše privlačila. Način slikanja akrilom je vrlo sličan slikanju uljem, ali ta plastika kod tih boja je meni prosto nepremostiva. Imam taj problem kada ne mogu na vreme da osušim sliku na kolonijama - zamažem ih i svašta, teško ih je i transportovati, odnosno nije dovolno komforna tehnika ako se radi van ateljea. Ali ja na neki način čvrsto stojim do te tehnike i ne menjam je unazad svih ovih godina. Smatram da, kada se krene sa tehnikom slikanja, treba ostati sa njom.
Što se tiče motiva, u početku, to je bilo kada sam se učlanila u Bunjevačko kolo i upoznala Ružu Tumbas i videla neke fotografije koje si ti radio (pejzaži sa starim salašima), a i moja mama, mogu reći da je ludo zaljubljena u salaš. U suštini taj momenat mi je poprilično bio bitan, kad sam počela slikati, da nekako zadovoljim njenu želju. Jer ja sam bila u nekom momentu uskraćena da idem tim tokovima, umetničkim školama, arhitekturi, crtanju, slikanju…, i ona se silno oduševila kada sam se ja malo vratila na tu stazu. I onda sam napravila jedan ceo opus na osnovu fotografija do kojih sam mogla da dosegnem, jer internet tada još nije bio tako dostupan, i oslikala sam te njene velike ljubavi, te njene salaše, da bi mi ona na neki način napravila fizički prostor, pomogla mi je tako što je čuvala decu.
Posle toga sam uradila jedan opus koji je oslikao subotičke motive, možda ponajviše znane Subotičanima. To je Subotica iz nekog drugačijeg ugla, koji turisti ne prepoznaju, ali prepoznajemo mi. I kada sam to na neki način završila, povezala sve te elemente u ciklusu koji je rađen osam godina, koji oslikava Panoniju, neku moju ljubav sa svim ovim elementima koje sam predočila i ranije.
- Majka je došla iz sela u grad?
- Da, oni su došli 2002. U grad iz Đurđina. To je tradicionalno premeštanje - emigriranje iz sela u grad kada ljudi dođu u pozne godine svog života.
- Gledajući sada primere radova ovde, primećuje se stablo kao motiv u slikama.
- U ovom poslednjem ciklusu, koji je vezan i za jednu putujuću izložbu, kroz gradove Vojvodine, za koju očekujem da će biti krunisan i izložbom u Subotici, imala sam potrebu da se pozabavim jednom simbolikom, one su blago nadrealne i okviru toga sam našla način da upletem neke elemente koji su meni bitni. I ne retko provlače drvo, korenje, kao simbol života, postojanja na ovim prostorima. Baš pre izvesnog vremena vodim se mišlju da je to drvo isprovocirano i podsvesno, da sam imala potrebu da ga stavim na slike iz razloga što postoji i porodično stablo koje sam često gledala, kao i slušala priče o njemu. I to je verovatno razlog da ga udomim u slikama, zato postoji.
- U momentu kada sam video tvoj nagrađeni rad koji si mi pokazala, rekao sam ti da si najzad našla svoju “priču” svoj motiv, način izražavanja. Kliknulo je nešto i na ovaj način će ljudi prepoznati tvoje radove (stil). Eventualno da kažeš malo o nagradama, priznanjima koja su dolazila i na kraju o ovoj najznačajnijoj.
- Dogodilo se to pre četiri godine. Bila je to regionalna smotra amaterskog stvaralaštva. Jedna, po meni, bitna manifestacija iz razloga što velik broj slikara uzme učešće u njoj. Za izložbu od 50 do 60 radova konkurisalo je nekada i dve hiljade slikara amatera, a sada oko 1200. I kada se u toj relativno velikoj konkurenciji dobije bilo koje od priznanja to nije nevažno.
I ja sam tada prvi put izašla sa slikom (suncokret) i žiri nije dao blagoslov i slika je ostala bez toga da ide dalje.
U toku izložbe i kasnije, svi članovi žirija su mi prilazili i objašnjavali zašto ta slika ne treba da ide. Ja prosto nisam tražila nikakvo objašnjenje ali sam na kraju rekla da mi je jako drago da su oni tu malu sliku formata 30cmx40cm zapazili. Neke koje su “išle dalje” nisu zapamtili, ali moju jesu :).
Sledeće godine sam dobila drugo mesto na pokrajinskoj izložbi i onda je faktički bio otvoren niz od četrnaest raznoraznih nagrada do danas, na različitim izložbama. Štaviše, jedna kruna svemu tome je nagrada u Majdanpeku - Žene slikari, ove godine, gde sam dobila prvu nagradu za slikarstvo.
Na istoj manifestaciji sam dobila pohvalu za slikarstvo prošle godine, a dodeljuje se pet jednakih prvih nagrada i tri pohvale. I onda su mi rekli da se za 19 godina manifestacije nije dogodilo da neko dobije priznajne godinu za godinu u istoj diciplini.
Tako mi se posložilo da sam ja tako dobila svoj umetnički prostor, prilično original i imam šanse da ga rabim i da još uvek budem originalna. Ne može se kopirati, ima jedan svoj pečat, tehnika je takva da i ja teško mogu svoju tehniku iskopirati.
Posećujem kolonije onako kako mogu vremenski da usaglasim.
Možda je malo bezobrazno ali mene ne interesuje šta drugi rade. Jednostavno neću da se inficiram i da me nešto povuče u drugom pravcu. Znam šta hoću, znam kako hoću i to radim unazad nekoliko godina. Mislim da je to ispravan put. Možda sam malo i prezasićena jer teško mogu da prepoznam dobru sliku, originalnu ideju, malo me slika može zaintrigirati. Suviše toga ima na internetu, ljudi se time inficiraju, kopiraju, stavljaju kao da su njihove, suviše smo zastranili, a nije to cilj. Cilj je sasvim drugi. Ja pokušavam neku drugu priču.
- Jasno. Treba težiti svojoj originalnosti, prepoznatljivosti. Mada, gledajući umetnika, oni imaju svoje razne faze, znaju da slikaju na jedan ili drugi način, ali se vidi znanje pri radu u tome. Posećujući izložbe, ja imam to iskustvo da prepoznam čiji je čiji rad on naših lokalnih slikara - umetnika.
- Mnoge moje kolege imaju svoj tip prepoznatljivosti, ali mnogi i nemaju. Ovde imam jednu sliku umetika koji živi od slikarstva, ali on mora da se prilagodi tržištu, slika ono što mu naruče.
- Kakva je situacija lokalna oko plasiranja - prodaje radova. Po naslovima u novinama se vidi da je dosta teško bilo šta prodati? Internet je učinio dramatičan uticaj na tržište, kao i fotografisanje mobilnim telefonima. To više nije kao nekada, cene “umetnina” su pale drastično.
- Evo, sada sam bila na koloniji u Kovačici, i tamo smo porazgovarali sa kolegama. Umetnost je devalvirana u svakom pogledu. Slikarstvo je palo na jako, jako niske grane. Ne samo iz ekonomskog razloga. Nego su se i potrebe ljudi promenile. I ljudi koji bi eventualno imali novac, imaju potrebu za nečim drugim. Lično sam kupila sliku kada sam bila student, jer sam tada imala potrebu za tim. Sada postoje fantastično lepi veliki prostori koji su praktično sterilni i nemaju ni jednu sliku. Šta se to poremetilo, to ćemo jednom saznati. I shodno tome i slikari su morali da spuste, da dampinguju cene da bi se nametnnuli tržištu.
Ja na svu sreću imam svoj posao od koga živim i meni je slikanje jedan ventil, jedan mir, jedan bensedin (lek za smirenje), i nisam okrenuta tržištu da moram prodati sliku. Ako neko želi da kupi, ja ću je prodati, a da pri tome ne moram da devalviram sebe i sve ostalo. A i te cene nisu basnoslovne, nije da se ne mogu platiti, pogotovo kada vratim film unazad, onu sliku koju sam ja kupila kao student je skuplja nego formati koje sad prodajem. I na takav način su neke vrednosti pomerene. Volela bih da se promeni nešto u svemu tome. Prvenstveno zbog onih slikara koji na neki način i žive od toga i zbog slikara kojima je Bog dao moć da zabeleže nešto u ovom vremenu da ostane jak pečat, a sada su bukvalno na nekoj margini jer od toga ne mogu da žive i moraju da skliznu u neke druge vode.
- Primećujem da ti radovi nisu u velikom formatu, razlog?
- U pitanju je čisto moje vreme odnosno tehnologija, ja zbog svojih obaveza ne mogu da krenem da radim radove velikog formata. Potrebno je sliku završiti u predviđenom roku. Često putujem i prekidi ne odgovaraju pri slikanju.
- Josipa, hvala ti na ovom razgovoru i oprosti na podužem vremenu da se on objavi.
