Vestica koja je bila povod za ovaj intervju je glasila - Reprezentacija Srbije u basketu 3X3 (do 18 godina) osvojila je peto mesto na Evropskom prvenstvu u Tbilisiju održano u septembru ove godine. Kapiten iste je bio Subotičanin Dušan Simjanovski.
Ovde je link na tim Srbije - http://www.fiba.basketball/3x3u18europe/2019/Men/Serbia
Da li ste možda čuli da je ikada Subotičani bio kapiten reprezentacije, exYu ili sada Srbije? Ja nisam. Ispravite me ako sam pogrešio.
Ovo je kratak intervju sa Dušanom vođen krajem septembra u kafeu Brokat, gde smo se susreli po dogovoru da ispriča razloge što ga je to navelo da se bavi košarkom - basketom.
Dragan Simjanovski, rođen je 2001 godine, i nedavno je napunio osamnaest godina. Od svoje osme godine se bavi košarkom - basketom, a to kako on objašnjava, nije isti sport.
- Gledao sam preko TV-a košarku i jako mi se svidela. Hteo sam da pokušam da treniram ovaj sport i eto uspeo sam.
- Kada si gledao košarku na TV, koji igrači su te impresionirali?
- Bilo je više igrača, ali Igor Rakočević mi se jako dopao, kada je igrao u Crvenoj zvezdi. Takođe Le Bron, gledao sam ga kao mali, i on je meni idol. Njegova igra mi se baš dopada. Ima veliki IQ (za košarku) i njegove predispozicije mi se mnogo sviđaju, zato što malo igrača mogu njega da čuvaju. Ima mnogo igrača koji mi se sviđaju, ali recimo, u Evropi mi se sviđa Teodosić, kojeg su povrede sprečile da nastupa u NBA.
- Znači sa osam godina je to počelo. Kako?
- Na Prozivci. Tamo smo tata i ja otišli i šutali zajedno. I tako sećam se kada smo pre četiri godine on i ja otišli na jedan turnir u neko mesto kod Sombora, ali smo nažalost izgubili u četvrt finalu.
- Pored treninga verovatno radiš i na “masi”?
- Da. Potrebno je da se “radi” teretana. Sada treniram dva puta dnevno sa prvim timom košarkaša. Jutarnji treninzi su nam, trčanje najviše i teretana što se tiče fizičke spreme a uveče radimo taktiku, pet na pet malo, akcije itd… A leti najviše radimo na trčanju, više teretane da se ojačaju noge, ruke pogotovo, da uđemo u sezonu fizički spremni, najbolje što možemo.
- I zbog čega košarka?
- Baš mi se svidela, stalno smo igrali u školi. Svideo mi se i rukomet, ali košarka me je zainteresovala zato što ima više ekipa, liga, igrača u odnosu na rukomet.
- Kako si izbio u prvi plan u basketu?
- To se desilo pre dve godine kada je bilo školsko takmičenje u basketu i mi, Ekonomska srednja škola, bili smo prvi na republičkom takmičenju. Tada se istovremeno u Beogradu održalo i svetsko prvenstvo u basketu gde smo mi bili predstavnici Srbije. I tu nas je primetio Dušan Bulut (trenutno najbolji svetski igrač basketa) i odlučio da nam pomogne, da nas trenira, pa smo otišli u kamp kod njega u Novi Sad, i upoznali mnogo novih lica. Tada, na svetskom prvenstvu smo izgubili od Slovače u četvrtfinalu.
- Šta znači taj kamp, raci malo o tome.
- Tamo se isključivo vežba 3x3, taktika i fizička spremnost. U basketu se “pali” potpuno nova grupa mišića, nego u košarci.
- Interesantno? Reci mi koja je to takva drastična razlika između basketa i košarke?
- Basket je grublji sport, ima više kontakata i igra se na deset minuta ili do dvadeset i jedan poen. Meni lično je basket atraktivniji sport, kraći je i zanimljiviji.
- Kako je sada, vas četvorica ste i dalje zajedno kao tim?
- I dalje igramo basket zajedno, a prošle godine dva saigrača su igrali za reprezentaciju 18 god. i te godine sam trenirao sa njima, a sada sam se probio u tim i igrao sa njima.
- Da li to znači da se sada orijentišeš na košarku, da si sa basketom završio?
- Ne, nastavljam i basket i košarku.
- Može to paralelno?
- Da, može. Jer košarkaška sezona se završava u maju a tada počinje sezona basketa i traje do septembra.
- Koliko ti je Spartak pomogao u tvom razvoju, koliko im značiš?
- Puno su mi pomogli za moj napredak i zahvalio bi se trenerima pre svega što su napravili igrača kakav sam sada. A prvi tim me takođe ispoštovao jer su mi omogućili da igram sa reprezentacijom i to bi hteo da im se zahvalim, jer kada su pripreme ne smeš da ih napustiš. Za informaciju mi u gradu imamo dva košarkašaka tima i ja se oboma zahvaljujem na razumevanju i pomoći pri mom radu.
- Na kraju, da vidimo, pretpostavljam da ti košarka ostaje kao poziv iz kojeg ćeš ti kasnije moći “živeti”.
- Meni za sada, iskreno, ne treba nikakav novac. Cilj mi je da što više napredujem i da budem što bolji igrač, a novac će naravno stići kasnije.
I na kraju, kako stvari stoje sa Dušanom, čini se da će za par godina Subotica opet imati igrača u seniorskoj reprezentaciji Srbije. A potom, Dušana će košarkaški poziv odneti negde, ako ne i pre.
