Ovako iz ugla nešto mlađeg matorca, polako mi se razbistrava korelacija između života i sećanja. Ima tu raznih događaja i u njima raznih situacija, onih kojih se čovek stidi, onih koje su prošle neopaženo u sećanjima i one najvažnije koje su vredne života i sećanja. Meni su se samo lepe stvari događale do sada u životu jer sam unapred dogovorio sa savešću da ću samo takve pamtiti. To ipak malo doprinosi suncu da lakše ogrije dušu i dugo korištene kosti. To što mi Švabo ponekad ukrade kjlučeve, delove odeće and obuće, već sam se navikao. Jednom mi je čak ukrao auto, no tu je Alchajmer imao malo pomoći i od g.Bahusa. Na
šao sam ga kasnije naravno sa nakačenom pakšametom za kaznu zbog isteklog neplaćenog parkinga. Ništa za to sve ja to shvatam sportski. Tako je lakše a i ne jediš se jer kažu da se sekirati za problem koji ne možeš rešiti je čisto gubljenje vremena.
Sa starošću valjda, kao po nekoj zakonitosti, naviru sećanja iz detinjstva, iz bezbrižnih dana kada si život još gledao od dole pa si jedva čekao da „ostariš“ koju godinu. Ja sam odrastao u centru, pored poslastičarnice „Pelivan“ kada su Bajče i ekipa bili mladi majstori a Nesko šegrt (pokoj mu duši). Igrali smo se u parku ispred Franjevačke crkve gde je bio spomenik, zaštitnik vatrogasaca „Florijan“. Na mestu današnjeg Radničkog univerziteta bile su ljuljaške, klupe i pesak za male klince. Na sadašnjem parkingu ispred je bila trava, neko žbunje i malo ruševina. Tu smo imali naše malo fudbalsko igralište sa majicama i kapama umesto stativa. Tu je bila i fijakerska stanica sa pospanim, malo gebavim konjima koji su kunjali u hladu gelegunja dok su ih muve, one zelene zunzare obletale i terale ih da ponekad nervozno mahnu repom i zastrižu ušima. Poneki se znao u ritnuti tako da se sve šarge zazvečale. Fijakeristi, uglavnom stariji ljudi skromnog ukusa za odevanje, bili su uglavnom na špriceru u kafani „Tri šešira“ koja je bila odmah pored rampe na ulazu u Mlekaru. Kraj nam se malo više kultivisao kada je sagrađena Jugopetrolova benzinska pumpa (na mestu ispred robne kuće „Centar“). Trg Cara Jovana je postao prometniji pa više nismo mogli da si igramo na betonu. Uveče smo, klinci iz susedstva, sedeli i družili se na stepenicama Florijana. Sa tri stepenice, spomenik se činio povisok. Kasnije kada je prebačen iza Velike crkve, nestale su donje, naj dužestepenice koje su činile četvorougao. Nekome je izgleda pofalilo malo belih mermernih stepenica.
Gradska deca nisu imala toliko mogućnosti za razdraganom i lepršavo detinjstvo kakve su imala deca sa periferije i prigradskih naselja. Uvek sam čekao kao praznik da vikendom i za ferije (školski raspust) odlazim kod bake koja je stanovala iza bolnice u ulici Vase Pelagića. Tu me je čekala uvek raspoložena ekipa. Bilo je svega, prašine na ulici, travnjaka za ispašu gusaka, močvare kod „Seruma“, Spartakov stadion, mali bazeni kod ulaza na pomoćna igrališta, mlaka kod Pačirske pruge i neopisive želje da budemo na svim mestima odjednom. Ovde se život nešto sporije kretao pa smo zvonce sladoledara isto računali u događaj. Bili su to sjajni dani. Baka je uvek bila strpljiva sa nama unucima pa smo je beskrajno voleli. Starinskih nazora prema svojoj deci- persiranje, nije prenela na unučad. Mi smo sa njom bili na ti i smatrali smo to sasvim normalnim.
Prašina zna da bude sitna fina kao puder pa se tu moglo lepo igrati bos. Posle par sati trčkaranja za loptom u toj prašini, danak se plaćao uveče kada su se u lavoru hladne vode prale noge. Sitni kamenčići su izgrebali malo kožu i toliko je iziritirali da je baš bolelo prilikom pranja. To nas nije sprečavalo da sutradan nastavima tamo gde smo stali. Sa malo starijim momcima išli smo na baru da beremo palčike. Bili su sirovi pa smo ih sušili na krovu letnje kuhinje. Onako osušene kada se upale, tinjaju i daju dim koji odlično tera komarce. Nosili smo i soli sa sobom da skinemo pijavice koje su se obavezno hvatale na noge. Žene iz ulice su imale običaj da se sastaju uveče ispred nečije kuće na ulici, sede i razgovaraju. Bile su nam zahvalne što smo ih snabdevali osušenim batinicama od palčika koji su mahale i terale komarce. Mi smo u blizini igrali žmurke pa se nekad čak u devet sati odlazilo na spavanje.
Komšija je imao biciklu, mušku, onu FBP (Fabrika Bicikla Partizan iz Subotice), bila je dosta teža od današnjih. Onako pravljena za sva vremena, bila je u rangu današnjih automobila. Ponekad je njegov sin iznosio bilciklu na ulicu, popodne kad je njegov ćale spavao, pa smo se svi ređali na njoj po jedan krug. Bicikla velika a mi mali desetogodišnjaci, vozili smo je na danas nepojmljiv način. Naime na vanjsku pedalu smo stavljali nogu ispod vaze i tako nakrivljenu terali. Svakom je ostao trag od zauljenog lanca na mišiću desne noge ali to nam nije oduzimalo ni malo sjaja iz očiju koje nisu mogle da sakriju uzbuđenje tek minule vožnje. Najviše vremena smo provodili u pokret, napolju, da li sunce, sneg ili prašina, nije bio važno. Dečiju igru i maštu niko nije mogao da zaustavi. Danas se kupuju fabrički konstruisani za decu, a mi smo ih pravili od trske, novina i lepka od brašna i vode. Sa pet krakova, sa dugim repom, dobozare, trapezoidne i koj ko zna kakve, puštali smo na mlaki a konopac je bio onaj od rafije za povezivanje loze po vinogradima. Znali smo da ih dignemo i na pedesetak pa i više metara. Bilo je i kad se zmaj otkinu pa smo ga trčeći lovili sve do „Čutka falua“ (na selje preko pruge u blizini).
Vremena sigurna, vremena kada su se „drugovi“ bavili politikom a narod je radio, zaradio i živeo jednim životom bez stresa, onako lagano i bistro onako kako planinski potok zna biti. Ništa se nije događalo brzo i neočekivano. Moglo se planirati unapred po nekoliko godina. Danas su neka zla vremena. Sve se okrenulo na tumbe pa ne možeš više prepoznati da li je ovo neki košmar, san ili java? Ne možeš se niti postaviti valjano jer su samo laži oko tebe. E baš su vunena vremena. Žao mi dece ukradenog detinjstva punih krvavih igrica, sedenja ispred kompjutera, beznađa mladih dana, gnevnih mozgova nateranih da se što prije maknu iz ove ludnice što je donela demokratija na balkanski način.
Subotica 19.02.2017.
Đorđe Branisavljević
