Da li po, inerciji ili običaju ljudi praznuju. Nestala je ona vesela euforija nekadašnjih predprazničnih vremena. Naznačuju se datumi obljetnica, prekretnica, godišnjica I čega sve ne, zasluženo ili manje zasluženo,nije važno. Refleksno već po kalendaru pripremaju sa đakonije prigodne za Božić i Novu godinu. Svečana garderoba I ukrašavanje doma nam toplog kreće u prvi plan. Budi se tržište jelki. Tu brate ima svega. Pijaca je puna jelovine sa i bez dozvole za sečenje. Na sceni je i prasićijada. Dovoze ih autima, kamionima, poneko I hladnjačom. Uglavnom su svi pečatirani od strane veterinara iako bi se moglo naći i onih opečaćenih pečatom mesne zajednice ili neke privatne ugašene firme. Glavno da se ne privuče pažnja inspektora. Pekari trljaju ruke jer kreće uslužno pečenje prasića jer u ovim velikim spratnim spavaonicama nije baš zgodno ni za ražanj ni za peć iako na ponekom balkonu vije dim.
Gledam ja tako da kupim jedno pola praseta za mene, moju gospoju i baku. Prošle godine smo od pola ispekli pola a drugo pola ode u zamrzivač. Uz ostale đakonije i to je bilo mnogo. Žvakuljili smo ga nekoliko dana iako je tu našu četvrtinu ispekla lično moja tašta. Ona nikad ne promaši – bar ja ne smem da primetim suprotno zarad mira u kući. Hvala bogu da me žena ne tera više da vučem sa pijace jelku već smisli nešto lepo, kreativno a liči. Za nas troje i dva kera je sasvim dovoljno. Toplina daha praznika u kući je dočarana barem prividno. Dece nema a preko skajpa sa njima uspemo samo da nazdravimo. Otputovali su, verovatno za stalno. Pre par godina su obećali da će jednom doći za praznike čim uzmognu od obaveza. Razumem ih. Dug je put od Amerike do Subotice a i nije baš jeftin pa se isplati doći ako si barem mesec dana kod kuće. Doduše meni bi bilo dosta makar I dva dana da mogu da ih dotaknem ali rade ljudi, zauzeti su.
Setio sam se jednog bloga koji sam pisao 2012 godine pod naslovom “Badnje veče”. Ništa se od tada nije promenulo a kad će, ne znamo.
Badnje veče
Meni je Bog dodelio da budem dete mešovitog braka, kombinacija srpsko-mađarska. Na ovim prostorima to nije nikakvo čudo već uobičajena pojava, način života. Moja baka, Mađarica kod koje sam većinom boravio, nastojala je da me nauči čitati i pisati na mađarskom jeziku. Koliko znaš jezika, toliko vrediš!: često je govorila. Naravno mađarski sam počeo govoriti od rođenja. Ona je nekad davno bila učenica "Zarde" na mestu današnje osnovne škole “J.J.Zmaj”. Tu je stekla obrazovanje i lep kitnjast rukopis kojem sam se uvek divio. Bez obzira na godišnje doba ili doba dana, zračila je jednom dobrotom, sigurnošću i toplinom. Nije ni čudo da joj je devojačko prezime bilo Anđal, što bi u prevodu značilo Anđeo. Poticala je iz bogate porodice pa nije imala potrebu da radi. Živela je od "arende", tj. davanjem zemlje u zakup, koju je nasledila od roditelja. Deda je umro davno, dok sam ja bio mali. Kao bivši logoraš, vratio se kući i bolest ga je vrlo brzo odnela.
Za Badnje veče, bakina kuća je zračila svečano, kao da će se nešto lepo dogoditi i to po prvi put. Mi unuci oko nje, pomagali smo čistiti orahe, usput lizali med i uglavnom se vrteli oko nje učestvujući u pripremi posnog jelovnika, ribe, pasulj čorbe, pletenog kolača (onda se to kući peklo u rerni). Počeli su i ostali da pristižu. Uža rodbina, ujak i tetka sa porodicama. Ubrzo se napravila jedna lepa gužva. Svako sa sa svakim pozdravljao i ljubio. Sveće su se palile i ko je znao, počinjao je neku crkvenu pesmu a ostali prihvatali. Osećao sam se nekako uzvišeno. Badnje veče kao jedno porodično slavlje, kao osećaj pripadnosti jednom jatu koje ima svoje pripadnike dostojne starih korena. Malo su mi se izmešala sećanja pa sam možda pomešao šta dolazi pre a šta posle no doživljaji tih večeri ostali su mi kao pečat za ceo život. 
Moja srpska rodbina deda i baka u Dušanovu, Šumadinci, doseljenici još davne 1922 godine imali su isto običaj da skupe porodicu u dedinoj kući da se Badnje veče označi kako valja po svim običajima pravoslavnog sveta. Bili su to dragi priprosti ljudi sa puno topline, domaćinski spremni da ti daju sve pa i ono zadnje iz kuće. Da li je to bio običaj ili su time pokazivali svoju privrženost široj porodici, nisam nikada otkrio. Pravoslavni običaji su imali neke male razlike od katoličkih ali se tu nije strogo vodilo računa o ceremoniji koju prati svaki praznik. Kod mojih dragih praroditelja nisam toliko često odlazio ali sam imao isti taj detinji topli odnos pun dečije naive, poverenja i ponosa što sam baš ja naslednik prezimena.
Danas, kada sam ja na redu , kada treba da skupim porodicu za Badnje veče, nemam koga i nemam kome. Moji sinovi su se razmileli po svetu da nađu sebi novi život vredan poštovanja, vredan čoveka, uljuđen. Neku novu Domovinu kojom će se ponositi. Nisu hteli da se pomire sa životarenjem. Čvrsto su hteli, uz našu svesrdnu podršku, da im se budućnost događa za života. Daleko od nas, daleko od roditeljskog gneza, daleko od svog rodnog grada u kojem su odrasli, sa generacijom učili, sportovali, prvo pivo popili... Srećom da je ostalo u njima što su kao mali naučili a to je pripadnost porodici. U našoj mladosti pripadalo se Otadžbini pa onda porodici. Ja sam bio strašno ponosan na to u svojim I odraslijim godinama. Sada su druga vremena. Sada deca ne znaju šta im je domovina, otadžbina, na šta to treba da budu ponosni??? Ostaje samo porodica kao nešto sigurno što funkcioniše od kada je sveta i veka.
Nestadoše prave Badnje večeri u nepovrat. Ljudi, pedesetogodišnjaci se pokrštavaju u crkvi. Slave se drže po kafanama! Ostala je samo imitacija života !
Đorđe Branisavljević 2012god.
