Vaskrsnuće Hristovo se od davnina obeležava na razne načine. Hrišćani, podeljeni između popova različitih teoloških pristupa istoj istoriji obeležavaju ovaj praznik na sličan ali ipak različit način. Nekada su Katolici kretali sa pripremom već na Veliki četvrtak kada je procesija sa nekim teškim križem koji se vuče uz pesme pisane u osmercu iz petnaeskog veka. Posle dolazi Veliki petak, kada se spominju Isusova stradanja i smrt pa se obavezno posti. Velika subota, dan tišine i molitve. Nedelja, dan slavlja i poklona. Doduše, protestanti Veliki petak stavljaju na prvo mesto jer se čovečanstvo Hristovom smrću a ne njegovim uskrsnućem oslobodilo grehova. Običaji vernika pod iskusnom dirigentskom palicom božjih pastira koji naganjaju svoje stado ovaca, sve zarad njihove dobrobiti. Ovce kao ovce samo bleje i šlihtaju se. Biti veći vernik je znači biti veća ovca ako je suditi po logičkom razvoju situacije. Da ne bude zabune, poštujem sve vernike svih veroispovesti. Ja sam ateista što je isto neko verovanje. Doduše kad je gusto ja isto izustim „bože pomozi“. To je za svaki slučaj ako ipak postoji.
Srećom prošla su vremena slepog verovanja i upražnjavanja svakog crkvenog običaja pa se i praznici drugačije doživljavaju. Vernici danas sa ništa manje poštovanja svojih verskih opredeljenja ipak liberalnije prilaze ovom večno otvorenom duhovnom azilu.
Došlo je proleće. Kakvo takvo. Baba Marta još cima nogama ali džabe. Lepo i toplije vreme neumitno dolazi. Radost proleća se oseća u vazduhu. Konačno ćemo moći da istrčimo u prirodu, da pravimo izlete sa društvom, da se rekreišemo van onih teretana i raznih čuda smišljenih da nas zadrže u zatvorenom kontrolisanom prostoru koji se naravno naplaćuje. Pa i vreme je bilo da se priroda a sa njom i mi probudimo, da udahnemo puno pozitivne energije. Dolazi Uskrs. To je Isusovo uskrsnuće, pa je samim tim veseo praznik ako se izuzme post i kajanje što savremeni vernici malo manje praktikuju pa se stiče utisam da su u fokusu zec, trava, jaja, šunka i ren – onaj ljuti. Treba načupati sveže trave i napraviti gnezdo zeki da ima gde ostaviti poklon. Veruje se da zec donosi uskršnja jaja. Deca kažu da ga nikada još nisu videla ali sigurno postoji. Vidi se to po poklonima. Ne razbijam im tu dečiju iluziju jer kad budu shvatili odakle pokloni, odrasli su za sva vremena. Možda je bolje danas ne pristati na odrastanje, poput Ginter Grasovog limenog dobošara, već živeti u svetu gde su kuće od čokolade.
Uz sav trud, zeka ima male šanse da priredi onoliku količinu radosti koja može da začepi sve tužne rupe života što se pojavljuju u poslednje vrema. Čovek se potrudio da sam sebe , onako nihilistički dovede do ruba materijalne, moralne i mentalne propasti. Čak nismo više ni na rubu pameti. Prevagnulo je brate i to dobrano na mračnu stranu današnjice. Nema te farme zečeva koja bi mogla da se svojom čistotom želja i činjenja suprodstavi ovoj nadolazećoj apokalipsi. Pola njih već nema jaja za tucanje, onako tradicionalno o uskrsima. Sad se tuca bez nekog reda i pravila. Česnice i pletenice se više ne nose u crkvu na osveštenje već je dovoljno i da domaćin uzme kolač u ruke lomi komade (kolač se ne seče nožem, nego lomi) uz par prigodnih reči što zamenjuju svečani čin u datom momentu.
Dovoljno je bilo da jedan od rimskih vojnika, koji je čuvao razapeto telo Hristovo, kaže da će Isus onda oživeti ako pečeno pile oživi i snese crveno jaje. Od tada se farbaju jaja a crvena boja mora biti prisutna. Prvo crveno farbano jaje je čuvarkuća – zaštita useva, pa se često zakopavalo u dvorištu ili njivi. Boga mi, mnogo će trebati farbanih jaja u gnezdima i travi da bi se uspešno dočaralo blagostanje, želja za porodom i veselog osmeha na dečjim licima. Ako nam se i dečija naivnost pretvori u nešto drugo, nema nam spasa. Nekada su se držala prvenstva u tucanju jaja pa ko je imao najtvrđe bio je poštovan kao šampion barem nekoliko dana. Danas se slabo tuca. Doduše jaja se dosta maštovito šaraju sa svim mogućim bojama pa neka čak i karminom ali to je sve samo zarad trenutne lepote i prizemnog uživanja. Ta jaja u naša vremena ne bi mogla ni da prismrde onim pravim šampionskim, hibridnim. Ovih dana se nose samo neka mala slabašna, neuhranjena i neperspektivna jaja, takoreći mućkovi već pri rođenju. Ima još ponegde onih pravih velikih jakih samo se ta danas ne računaju. U manjini su pa su ih proglasili diskvalifikovanim.
Šunka je sledeći nezamenljiv artikal koji treba da bude kuvan, ohlađen i tako poslužen. Kuvane kobasice potpomažu opštem utisku da trepeza izgleda bogato. Lično, ja najviše volim kada uspem naći negde ljuti ren . Nekada se to radilo kod kuće, rendalo, plakalo ali upornost je pobeđivala i ren je bio na stolu za ljubitelje ljutog a i za one neoprezne. Njih je bilo najzanimljivije gledati kada stave malo više rena na šunku pa onako slasno uzmu zalogaj u usta. Oči se iskolače ren sevne kroz nos pravo u sinuse a na očima suze kao da je neko povukao kotlić. Uglavnom tih dana čovek nema problema sa dišnim putevima. Naš precizni osećaj za količine prouzrokuje jednoličnost ishrane nekoliko sledećih dana. Ja doduše nemam ništa protiv ali moja gospođa drugi dan u velikom luku zaobilazi đakonije preostale od praznika.
Naše balkansko naginjanje ka preterivanju nas nikada ne izdaje. Imao sam u gostima prijatelje Amerikance koji stalno čekali još nekih desetak gostiju kada je moja žena servirala ručak. Prvi sudar običaja je bio da oni preko dana jedu negde u gradu u prolazu a kod kuće kuvaju samo uveče. Jednom kada budu ovde za Uskrs, rado ću beležiti sve njhove reakcije. Balkan je ovo. Ne možemo ni mi mimo sveta.
Krka se dobro a tucanja je sve manje. Mi se ipak nadamo da će jednom doći onaj naš željno očekivan Uskrs sa moćnim zečevima i velikim, čuđenju vrednim jajima u svežoj travi, pa da se tucamo do mile volje. Dotle, sa osećajem potisnutih želja, može bit da je sada dovoljno samo zaželeti sretan Uskrs i ne talasati puno jer ako se nekom od jajara prituca, a naša se ne broje, ko će nam onda biti kriv!?
U toku je predpraznična manifestacija zvana Butkicijada i to usred grada. Da je u primerenoj hali sajamsko predstavljanje kulinarskih dostignuća vrednih gazda ovog podneblja, pa da se ode. Ovako ostaje otužni osećaj onoga - hleba i igara. Gradski oci su nam pretežno ruralnog porekla pa nam grad pretvaraju u seoski vašar bez griže savesti. Čak nisu ni svesni šta rade. Duboko su ubeđeni da je to još jedna turistička manifestacija koja mora biti u fokusu pešačke zone. Ja mislim da je ovo bezobzirno silovanje naroda i dobrog ukusa. Dolazi polako Evropa. Ona ovakvu proizvodnju, ovakvu „turističku privredu“ ne priznaje i ne dozvoljava.
28.03.2015. Đorđe Branisavljević
