Alisa Salopek, urednica časopisa "Ćuprija na Jasenici", rođena u Somboru, živela u Sonti, sada u Subotici. Piše poeziju i prozu. Objavila jednu zbirku pesama, roman za tinejdžere je pod presom (u štampi), tu su i rukopisi koji čekaju bolja vremena… Objavljuje i na internetu, ali i u zbornicima i časopisima drugih književnih klubova. Saradnica nedeljnika "Subotičke" i portala "Subotica.info". I eto, glavna i odgovorna urednica časopisa "Ćuprija na Jasenici"…

Darko: Šta je ćuprija na Jasenici?
Alisa: Jasenica je, po istorijskoj literaturi, rečica koja je nekada proticala Suboticom, a koja, po nekom predanju i dalje protiče ispod grada.

Ćuprija na Jasenici je časopis za književnost i kulturu, namenjen ljubiteljima pisane reči, i to ne samo čitaocima iz Subotice ili Srbije, već i svima onima kojima je časopis dostupan putem interneta. U njemu su zastupljeni tekstovi, i to poezija i proza, autora - članova Književnog kluba "Severna zvezda", ali i drugih autora iz Subotice, koji nisu naši članovi. Takođe, tu se nalaze i tekstovi autora koji su nam se javili i dostavili svoje tekstove. Tako imamo autore iz Novog Sada, Vršca, Beograda, Jagodine, Vlasotinca, Užica, ali i autore iz Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Italije, Kipra. Čak nam stižu i tekstovi iz daleke Australije, od jednog našeg, sad već bivšeg sugrađanina. Mi, ne samo da objavljujemo njihove tekstove, i da se na tome završi, već uspostavljamo i prijateljske odnose sa njima, organizujemo druženja i književne večeri i obostrana gostovanja. Preko Ćuprije na Jasenici rodilo se jedno divno prijateljstvo između mene i dve pesnikinje iz Istre, a isto tako veliki prijatelj našeg kluba je i pesnik iz Knjaževca, pesnikinje iz Šapca i Jagodine, novinar-dopisnik sa Kipra…
 

Nekako je Ćuprija na Jasenici, što smo i samim imenom i hteli, postala most između nas i drugih autora, i preko nje smo pružili ruke mnogima.

Darko: Kakvog su senzibiliteta autori koje je vaša Severnjača povela jaseničkim tokovima?
Alisa: Književni klub "Severna zvezda" okuplja stvaraoce poezije i proze iz Subotice, ali i sve one koji su ljubitelji pisane reči. Nema pravila da član kluba treba biti pesnik ili da ima objavljeno neko delo. Dobrodošli su svi, bez obzira kojom vrstom pisane reči se bave.

Darko: Vi se okupljate u "Klubu ljubitelja lepih umetnosti". Kako izgledaju vaša druženja?
Alisa: Klub ljubitelja lepih umetnosti je naš kutak, naše "gnezdo", kako ja volim da kažem. Tu održavamo sastanke književnog kluba, ali tu se okupljamo i van tih sastanaka. Uz kaficu, čaj, toplu reč, pružamo podršku jedni drugima u pisanju, dogovaramo se o nastupima naših članova ili prijatelja, nalazimo načina (u daljem tekstu čitaj sponzore) kako da pomognemo štampanje knjiga naših članova ili organizovanje promocija i drugo. Na sastancima se čitaju dela članova, govori o njima, ukazuje na eventualne greške ili dajemo savete jedni drugima. Uspostavili smo jedan prijateljski odnos, da ne kažem porodični, ali zaista mislim da smo svi u klubu, ili bar onaj krug koji se redovno okuplja, kao jedna porodica. Imamo lepe, dobre odnose, ali ponekad dođe i do razmimoilaženja i sukoba mišljenja, jer nismo svi isti, a i ne treba da budemo. Baš u toj različitosti je i bit našeg kluba. Kroz to različito u nama, upoznajemo i sami sebe.

Darko: I to se ogleda u vašem časopisu koji, interesantno, distribuirate i preko interneta. Koje su prednosti i mane ovog koncepta?
Alisa: Časopis objavljujemo i u štampanom i u elektronskom formatu. Štampani format dostavljamo autorima tekstova, mnogim književnim klubovima, pojedincima - prijateljima pisane reči. Elektronski format je rašireniji, jer se putem interneta čita gotovo gde god žive naši ljudi. Imamo saradnju sa mnogim internet sajtovima koji promovišu poeziju i prozu, i preko njih "rasturamo" i naš časopis. Takvo objavljivanje, naravno, ima svoju prednost, jer "ništa ne košta", osim malo vremena da se stavi na internet. Naravno, ima i onih koji žele da imaju i elektronski format, ali i štampani primerak. Lično, prednost uvek dajem štampanom primerku... Tek kad imate u rukama Ćupriju na Jasenici, kad prelistavate stranice, kad dodirom osetite misli i poruke koje kroz svoje tekstove poručuju autori... Štampani primerak se pokazuje, ide iz ruku u ruke, može se dotaći, omirisati boja, može se čuvati... Isto je kao sa knjigama, slikama.. Jeste vreme interneta, ali valjda smo mi pisci još uvek u onom vremenu papira, knjiga i štampanja.

Darko: U našem selu, ma šalim se, u Subotici se, pored "Ćuprije na Jasenici", izdaje još nekoliko desetina časopisa. Šta je potrebno učiniti da izdavaštvo bude zastupljenije u medijima i na neki način bolje prepoznato od šire publike?
Alisa: Uvek kažem da svaka roba ima svog kupca, tako i svaki časopis nađe svog čitaoca, ili čitalac ono što ga privlači. Naravno da mediji tu igraju veliku ulogu, oni mogu nešto ili nekog da "uzdignu do nebesa" ili da se za nešto uopšte "i ne čuje". Za svaki proizvod bitna je ambalaža, jer ga ona "prodaje". Verujem da ovaj časopis svojim formatom i neobičnošću privlači pažnju, i da je sama ta naslovna korica na oko primamljiva čitaocima da dođu do svog primerka i zavire u unutrašnje strane. Akcenat je stavljen na kvalitet tekstova, a posebno na njihovu raznovrsnost. Tu svaki čitalac može pronaći nešto za sebe, bilo da je ljubitelj poezije - ljubavnih pesama, haiku, zavičajnih ili duhovnih, bilo proze, koju smo u ovom broju stavili na većem broju strana.

Darko: Kojim to vrednostima poezija može da parira, treba li, i može li uopšte, da se nosi sa modernim kulturnim proizvodima?
Alisa: Poezija danas teško pronalazi put do čitalaca, ljudi se više okreću nekim drugim stvarima, nekim drugim vidovima "kulture", ili da kažem nekulture, kiču. Danas bolje prolaze stihovi "nekih" nazovi "zvezda", sa lakim tekstovima, bezobraznim, sa što više erotike, nabijene strastima i srceparajućim rečima, nego prava, ozbiljna poezija koja ima svoju vrednost, ukus i sklad. Razumeš šta hoću reči? U današnje vreme interneta, brzog života, besparice i stresa, lakih tekstova, CD-ova, DVD-ova i svega onog što nas odvlači od vremena za dobru knjigu, poezija, pa i proza, pisana reč uopšte, teško nalazi svoje mesto. Zato smo mi i pokrenuli ovaj časopis, da pokažemo drugima da ima nas koji se borimo za dobru pisanu reč, da afirmišemo takvo pisanje i da pokrenemo i druge da se okrenu pisanju, i čitanju, naravno.

Darko: Jesi li raspoložena da bolje objasniš razloge zbog kojih ste odvojili od SKC?
Alisa: Da, do pre nekoliko meseci bili smo Književni klub pri SKC "Sveti Sava", a zbog želje za osamostaljivanjem i rada van njega, došlo je do tog odvajanja. Književni klub pri SKC nije ugašen, on još deluje... Samo se jedan deo, da kažem većina, i to uglavnom onaj deo kluba koji je činio "rukovodstvo" i u SKC-u, a i sada u "Severnoj zvezdi", odvojio i krenuo drugim putem, bez politike koju vodi SKC. Znaš ono kad želiš nešto da uradiš onako kako ti sam želiš, a ne da zavisiš od nekoga ili da pitaš da li to smeš ili da li se uklapa u nečiji interes ili ne. E, zbog toga smo mi krenuli dalje sami, pronašli novi kutak, gde imamo prilike samostalno i bez nečijeg nadzora delovati i nastaviti započeto. U SKC-u smo započeli objavljivanje ovog časopisa, objavljivanje zbornika radova naših članova Jasenički tokovi i rad na internet stranici našeg kluba (www.nas knjizevniklub.piczo.com) i sve te delatnosti smo preneli i u Klub ljubitelja lepih umetnosti.

Darko: Da li vidiš neku gradsku kulturnu politiku, i kako bi izgledao tvoj ideal-tip Subotice kao grada kulture?
Alisa: Kulturnih dešavanja u Subotici ima, i to pohvaljujem. Samo zameram što se mnoga dešavanja poklapaju, ponekad čak ista u isto vreme. Na primer, neki dan je u isti čas bilo otvaranje dve izložbe u gradu, na dva različita mesta… Ljudi su morali birati na koju da odu… Nema organizacije, nema nekog ko bi vodio brigu o tome da se u jednom danu ne zakazuju ista dešavanja, ili da se bar ne poklapa vreme početka. Mnogi ne žele birati između dve ili više stvari koje bi pogledali, pa onda ne odu ni na jednu. Isto tako, primećujem nezainteresovanost Subotičana za neke kulturne manifestacije, na mnoge događaje dođe mali broj ljudi, jedva desetak. Često se pitam gde su gledaoci, slušaoci, gde su profesori koji bi svojim učenicima trebali biti primer i dovesti ih na neke za njih bitne i poučne događaje, gde su oni koji se bave istom vrstom kulture i koji bi trebali biti podrška nekome ko te večeri, recimo ima promociju knjige, i koji bi usput mogli videti kako i drugi rade. Često sam u prilici da prisustvujem događajima koji su slabo posećeni, gde osim rodbine ili nekoliko prijatelja tog koji je centralna ličnost te večeri, nema drugih. Kao da je subotička publika nezainteresovana da upozna rad stvaralaca koji dolaze sa strane, mada, vidim da je nezainteresovana i za događaje samih Subotičana. To je po mom mišljenu neprihvatljivo i strašno, i trebalo bi se nešto uraditi da se Subotičani vrate kulturi, promocijama, izložbama, književnim večerima, predstavama i bioskopima… Subotica ima kulturu, kakvu-takvu, ali ima... Samo da to još shvate i Subotičani i da počnu, u većem broju, da posećuju ta kulturna dešavanja. E, to je moj ideal-tip Subotice kao grada kulture: publika na dešavanjima!

Darko: Publika na dešavanjima... Mora da sam nešto propustio...
Alisa: Propustio si da me pitaš gde se časopis može nabaviti…

Darko: Ah... Ja skinuo sa neta... Ali, treba svakako... Gde se časopis može nabaviti?
Alisa: Može se nabaviti u Klubu ljubitelja lepih umetnosti, to je u ulici Cara Dušana br. 4. Moći ćete ga naći i u knjižari Plato, poslastičarnici Ravel i u Čitaonici Gradske biblioteke. Knjižara Plato nam je u velikoj meri pomogla u štampanju, tj. umnožavanju unutrašnjih stranica, i zbog toga im dugujemo veliku zahvalnost. Za štampanje korica smo se sami snašli, bez pomoći sponzora… Časopis nema komercijalnu vrednost... ne donosi prihode, ima samo želju nas urednika i našeg Književnog kluba, da njegovo izlaženje traje i dalje, i našu volju da afirmišemo i klub i dela članova i prijatelja kluba, a ako se prijatelji (sponzori) u međuvremenu jave, svakako bi nam njihova pomoć dobrodošla.
 

Tehničko uređenje i prelom radim sama, imam pomoć drugog dela uredništva u nekim detaljima i na "oko" da sve bude grafički dobro i tačno urađeno... tu se zahvaljujem Zoranu Veljanoviću koji je zajedno sa mnom provodio mnogo vremena u radu na ovom broju. Ali, svakako ne smem izostaviti podršku predsednika Kluba, Vladana Jakovljevića, i likovne urednice, Dražene Tkalac Javor, koja je uradila logo časopisa i aplikacije, a naravno tu je i podrška Kluba ljubitelja lepih umetnosti - Snježane Luetić i Boška Vujića, koji su vlasnici tog Kluba.

http://nasknjizevniklub.piczo.com