Subotica.info on Facebook Subotica.info Google+ page Subotica.info Twitter Subotica.info YouTube channel Email Subotica.info Subotica.info RSS feed

Izgled

Pet, 08.09.2017 - 22:37 -- Tomislav Vojnić

Da li je nekom uopšte palo na pamet da se upita – kako mi to izgledamo?

Na šta ličimo?

Da li se nešto razlikujemo od ostalog sveta?...

Dobro, da ne teglim duže, evo šta mi je pre izvesnog vremena ispričao jedan naš mladi čovek, mladi muž i otac maloletnog deteta, a uz to još i – karatista! Došao kući na odmor.

Uspelo mu je – kaže – da se posle dužeg batrganja dokopa Engleske. Nije, kao većina, nanišanio London, hteo je nešto mirnije, nalik na Suboticu, i zaputio se u Oksford. Ne da studira, da se razumemo, nego da nešto radi. Najpre je, kao što i dolikuje, prao tanjire, a posle se nekako dočepao  kvalifikovanijeg mesta – postao je šofer-nabavljač u nekoj univerzitetskoj upravi koja se se stara da studenti i profesori na vreme budu zbrinuti u svakom pogledu.

Ali, nije išlo baš lako.

Jednoga dana, odmah na početku – priča momak – nešto sam zabrljao oko mašine za pranje suđa, pa mi se nekoliko tanjira razlupalo. No, mislio sam, sad si završio svoje. Ali, došla je šefica i kad me je videla onako usranog počela je da me  - teši. Te nije to ništa, dešava se, neka se ja ne bi mnogo nervirao, biće sve u redu... Ništa mi nije bilo jasno, ali, eto, provukao sam se, pa sam čak još i avanzovao – kaže karatista.

Kasnije, kad je postao nabavljač, i kad je zaradio prvu platu, otišao je u jednu poveću samoposlugu, neki megamarket, šta li je, da kupi svakodnevne potrepštine.

Još uvek slabo govori engleski, pa samo gleda okolo i sve se nešto predomišlja...

U tome – prilazi prodavačica.

- Mislio sam, sada će da me pita ono: “What can I do for you?”, ali me nije to pitala. Upiljila se u mene i na kraju, saučesnički, zabrinuto me je  upitala – “Jeste li dobro, da vam nije loše”? Ne,  sve je OK, a zašto me to pitate?  “Pa tako, ne izgledate mi sasvim dobro, pa sam mislila...” 

Ne znam šta je mislila, ali sam se umesto nje ozbiljno zamislio ja. Odem kući, stanem pred ogledalo i  - vidim sebe. Jeste, to sam ja, ali u pogledu mi nešto unezvereno, bore mi se usekle oko usana i na čelu, vidim već i po koju sedu... - kaže momak..

I, eto, to je to. Možeš misliti kako stvari stoje, kad već i jedna obična prodavačica u tamo nekoj engleskoj samoposluzi, jasno vidi da  nešto s ovim našim facama nije u redu. Nema te blage opuštenosti, nema  osmeha... samo grč, usredsređenost, koncentracija i oprez Kao u životinje, da prostiš. To se lepo i jasno vidi, samo nama, ovde, nakon svega i svačega što smo preturili preko glave, to izgleda normalno. A kad nam dođu ti stranci iz belog sveta (belosvetski hoštapleri!), onda nam oni liče na  - debile. Stalno se blesavo smeškaju, piju pivo, pevaju, krevelje se i sve tako...

I šta da vam kažem? Dobro je dok nas tamo, kod njih, još pomalo i sažaljevaju, pa se nešto i brinu. Biće nevolje kad počnu da nam se smeju i rugaju.

Ako već nisu...

(Objavljeno avgusta 2013. godine)

text: Kironis

foto: Nikola Tumbas

Tagovi: 
Kolekcija članaka: