Pozivnica

Uto, 02.01.2018 - 18:43 -- Tomislav Vojnić

Veoma volim muziku.

Nekada, davno, u studentskim danima, čak sam i svirao. Dobro, lupao po bubnjevima, to baš i nije neka muzika, ali ipak...

Išao sam i na koncerte. Sećam se, kad je ono dolazio Luj Armstrong u Beograd, ma nije bilo te cene koju ne bih platio da budem tamo! I bio sam, ali ne baš u sali, nego smo gledali televizijski prenos u izlogu jedne radnje u Knez Mihajlovoj...

To me, nekako, podsetilo na ovaj naš, subotički novogodišnji koncert, i na onaj video-bim na kome je narod imao pravo da maestra Berislava i ostale umetnike gleda i sluša po istoj ceni kao i ja nekad Armstronga, to jest zabadava...

Dakle, posle svega moram reći da je ovo novo vreme, ovo koje dolazi, veoma čudna stvar. Pomalo čak i surova. Evo, neko ko je imao 1.500 dinara (i ako je još dobio svečanu pozivnicu) – mogao je koncert u Velikoj većnici da konzumira direktno, neko, pak, drugi, mogao je preko video-bima, a oni treći i četvrti, koncert su imali prilike da vide na Subotičkoj televiziji. Dakle, ko god je hteo, mogao je da uživa u toj lepoj predstavi, niko nije bio zakinut, to nikako!

A onda se postavlja pitanje – kakvog smisla ima naplaćivati 1.500 dnara za direktno gledanje? Ima, reći će upućeni, jer je prihod išao u humanitarne svrhe. OK! Išao je, i treba da ide, ali ipak, ne mogu da se otrgnem utisku da je taj koncert imao i neku drugu dimenziju, a ne samo umetničku, ili humanitarnu.

Jer, najpre je trebalo biti neko i nešto da bi uopšte dobio pozivnicu, a to ne može svako, je li tako? Jeste.

Tako je, primera radi, svečanu pozivnicu da prisustvuje koncertu (ako plati 1.500 dinara) dobila i jedna penzionerka, zamislite! E sad, nevolja je u tome što se gospođa zove Gabrijela Egete (Égető Gabriella), subotička legenda kad je u pitanju muzika, dugogodišnji vođa proslavljenog Hora „Pro musica”, koji je maltene postao zaštitni znak Subotice, o nagradama i priznanjima koje su osvojili da i ne pričam. Sada će neko da se pita – a zašto bi to bila nevolja? Da li je gospođa zaslužila da bude pozvana? Apsloutno! S te strane je u redu.

Ali... Ali, gospođa Egete primorana je da radi honorarno u Muzičkoj školi, jer se od penzije ne može živeti. Pa kad je dobila onu pozivnicu, ona se - zaplakala. Jerbo, cena je bila veća nego njen mesečni honorar u školi...

Ne znam kako je s vama, ali meni tu nešto nije u redu.

Da li ja to plediram da se ovakvi koncerti daju besplatno, recimo da časti Opština?

Ne plediram! Treba da se plati.

Ali jedna Gabrijela Egete bi svakako morala da dobije drukčiju pozivnicu. Ili je uopšte ne bi ni trebalo zvati...

Zato i kažem da su stvari koje nam se dešavaju pomalo surove u svom realitetu. Hoćemo da ličimo na sav ostali svet, pa  je logično da i koncerti budu skupi.

Ali – pošto da budu pozivnice? To, izgleda, tek treba da naučimo...

E, da ne zaboravim:

SREĆAN VAM NOVI MILENIJUM! ŽELIM VAM DA DOBIJATE  ŠTO VIŠE VAŽNIH POZIVNICA U ŽIVOTU, I  DA  VAM NE BUDE PROBLEM DA PLATITE KOLIKO TREBA,  DA BISTE BILI TMO GDE TREBA BITI...

(Objavljeno 30. decembra 2000.)

text: Kironis

foto: Nikola Tumbas

Kolekcija članaka: 
Custom Search