Subotica.info on Facebook Subotica.info Google+ page Subotica.info Twitter Subotica.info YouTube channel Email Subotica.info Subotica.info RSS feed

Franjo Mačković - David kao Golijat

Sub, 07.04.2018 - 16:48 -- nikola.tumbas
Franjo Mačković o ocu i Mikelanđelu
Franjo Mačković o ocu i Mikelanđelu

Hronologija razloga ovog intervjua:

Prvo je bio Maršal Tito, pa potom sednica Skupštine grada zbog postavljanja spomenika Korvinus Rex-u i onda poziv Blašku Gabriću, na poticaj koleginice da se sazna koje autor tog dela:

- Možeš li mi dati broj Franje Mačkovića?

- Mogu, nazovi me ponovo.

- Ok.

- …. On je na Paliću negde?

- Da, otiđi do njega, pa ćeš vidit tušta kipova po dvorištu i među njima jednog ogromnog, vidit ćeš.

- Važi, hvala ti.

 

Tako sam posle razmene mail sa suprugom Franje Maćkovića, došao do prvog snimka kipa Korvinusa Rexa koji sam umontirao kao ilustraciju za izveštaj o vanrednoj sednici Skupštine grada, gde je bez glasa protiv usvojen predlog, molba Lajoša Čakanja, da se taj liveni kip postavi ispred terase picerije Boss. (https://www.subotica.info/2018/03/02/prihvacen-predlog-o-spomeniku-matij...)

Pre neki dan, Blaško je ponovo animirao javnost sa svojim aktivnostima u IV Jugoslaviji, sledi nastavak postavljanja skulptura znamenitih ličnosti iz ex Jugoslavije.

Za 1. maj, svoje mesto će, u pustom parku pored Tita, zauzeti još dve betonske skulpture, kralj Aleksandar Karađorđević i vojvoda Živojin Mišić.

To je bio znak da je vreme da odem do kipara u njegovo okruženje.

 

Dočekao me je na ulici, da ga vidim, kada skrenem u istu, negde na Paliću oko restorana Abraham.

Autom sam ušao u poveće prozračno dvorišta uz lavež tri kućna čuvara i propratno kokodakanje.

- Zatvorio sam ih kad si javio da dolaziš, inače su pušteni - reče mi seda umetnička brada - Dosta! - vikne on na njih, i bi tišina na kratko.

 

Kipovi su stvarno dominirali dvorištem, onako u nizu, od lika koji je potsećao na Janiku Balaža, pored sirene na presušenoj fontani, do Herkulesa i nekoliko statua ženskih boginja sa Ahilom koji u bolu pokušava da izvadi strelu iz svoje pete.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

I onda ono što vas impresionira, ispred kuće pored drveća, stajao je golemi kip u poznatoj pozi, ali za mene u neobičnoj veličini, Mikelanđelov David, visine pet metara.

- Šta je ovo, zašto ovo?!

- To mi je bio izazov. Mikelanđelo mi je bio idol i odlučio sam da ga napravim, jedan na jedan, kao što je njegov David.

- Original je isto visok pet metara?! Nisam znao - iznenađen sam. Sećam se fotografije u knjizi “Istorija umetnosti” koju sam kao mali prelistavao ali nisam obratio na tekst oko njega. Ovaj "golem", od betona, je prosto šok u ovakvom okruženju.

Stajali smo ispod njega, kod nogu mu. Da dignem ruku ne bih mu mogao dohvatiti organ koji odmah skrene pažnju ženama kada dođu u dvorište, kako kaže Franjo.

- Ankerovao si ga pretpostavljam?! - ispitujem očima podlogu ispod impozantnih belih stopala.

- Da naravno, ima ankere i osamdeset centi betona ispod.

 

I sada je vreme da Franjo ispriča svoju životnu priču.

- Odakle mi nagon? Nagon mi još iz osnovne škole. Volio sam jako crtati. I bilo koji crtež da sam napravio, taj crtež je išao od stola do stola gde bi učitelj kazao, ovako treba crtat. Počo sam aktivnije posle vojske. Kada sam se vratio, otišao sam na Radnički (Otvoreni univerzitet), kod Ivana Jandrića. On je držao jednu sekciju slikara amatera, i on je video da sam ja vajar. Portrete sam jako volio crtat i on je rekao - Ti si vajar! Onda mi je dao gline i objasnio kako to triba, znaš, napraviti kostur od drveta, pa žice… Sve je objasnio i kako se skida negativ, gipsani.

- I onda sam ja tako počeo. Bilo je to teško, on je sve objasnio, ali praktično ti sve moraš sam da naučiš. E onda su vidili da sam ja neki veći talent, i onda su me forsirali da idem na akademiju u Beograd. Crto sam primarijusa doktora Perčića, pogotovo on je mene forsirao.

- On je bio ljubitelj umetnika?

- Jako. On je bio kolekcionar. Mi smo njega crtali nedeljom od deset do podne. Ja, Sajko Ištvan, još jedan Skenderović, skupljali smo se tako mladi. Ali akademiju? Otpo sam ja! Nije od tog bilo ništa. I onda sam radio kao vozač u Dunav-Tisi-Dunav. Razočarao sam se.

- Tek kada sam otišao u Q-grupu kod Torok Ištvana, on je osnovao Q-grupu, mi smo bili sredina, nismo bili amateri, nismo profesionalci. Tamo sam kleso u drvetu. Dosta sam i prodo u drvetu. Imam jedan rad koji je na sedmom spratu Radničkog - u sindikatu. Taj rad su otkupili. Ali tek sad kad sam otišo u penziju, pre šest, sedam, godina onda sam se bacio... - pokazuje rukom oko sebe Franjo - Onda sam sve ovo napravio.

- Napravio sam Miroslava Antića za palićku školu. Došla je direktorica (Eržebet Čakanj) na preporuku i videla njega - Franjo dok priča stoji pored kipa kojeg je napravio prvog deleke 1978. godine, kipa svog oca u betonu, koji izgleda kao da je prisutan, okamenjen u vremenu.

- Nije mogla da nađe nikoga ko bi to naravio, i onda Terek preporuči mene - Napravit će Franjo! Rekoh hoću, zašto neću?! Ite, vite kako radim. Super! I onda sam otišo u Kanjižu po glinu, jer ja nisam imao baš toliko gline. Kada sam pravio oca onda sam svu razdelio klincima. Direktorica mi dala fotografije od Antića i rekla kakva da mu bude poza. Posle je dolazila kontrolisati dok sam ja to radio u maloj šupici i ukazivala malo na detalje, on je bio kafanski čovek, nijednu redovnu fotografiju nije imao, sve nešto iskrivljeno. Uglavnom na kraju je bila zadovoljna i tako da je kip Antića sada u dvorištu škole.

- E onda je ona mene preporučila bratu, treba još nešto pravit za njega....

 

I tako mi pređosmo na drugu temu. (A o ostalom rečenom, ćemo drugi put, kada se neke stvari odigraju u nastavku, pa ako stignem, dopunit ću intervju sa Franjom)

A o kipu, pored kojeg smo stajali, tati, oronulom pogrbljenom starcu, ocu petnaestoro dece koje je trebalo odraniti i školovati - gde vidi se ljubav, umetnost i znanje iz svakog njegovog betonskog dela, od lica, okrzanog uveta, prsluka, košulje i pantalona, do bosih stopala obraslih sa žutim cvetovima nekog korova. Za detalje pogledati video prilog u nastavku. ( https://youtu.be/LP8ciIDuX7E )

 

E sada, ovde nam naravno o Davidu, koji je zbog svoje večine pre potseća na golijata. Da bi smo mu videli lice moramo, baš, podići brade.

- On je bio izazov da se uradi?!

- Izazov! On je bio izazov... Da li ću umeti da napravim TO! Mikelanđelo je meni omiljeni, on je nenadmašan, ne verujem da će ga neko nadmašiti. Reko, probaću! On je pravljen sve u delovima, zato ne može biti kao original. Prvo sam napravio minijaturu i onda sam sve dimenzije prenosio tako da sam ga uradio jedan na jedan. Pet metara je visok, morao sam skelu praviti...ali za tri meseca sam ga napravio.

- Gledam u čudu datum u betonu - Prošle godine si ga napravio?!!

- Da 2017.

- U segmentima si ga bukvalno... gradio?!

- Da, da.

- Eto, znači sada su ljudi uvideli u tebi talent i vredan rad?!

- Da eto, oni su uvideli u meni potencijal, i razumeli me, a ne kao neki iz moje mladosti, koji su uglavnom odmagali. Tako da sad radim kod kuće jer mi je to najbolje, niko mi ne smeta. Jer dekoncentrišu me ostali, čak i sa nenamernim upadicama, kao “dobar dan” recimo kada se pozdrave videvši me da radim. Tako sad ako se probudim i ne mogu da spavam, bila to i ponoć, ja odem u šupu i nastavim da radim započeto, na miru…

- Pa Franjo, za pet godina, ti si u veoma kratkom vremenu napravio priličan broj statua?!

- Da, ja sam otišo u penziju…, volim popit, al ne iđem u kafanu. Al volim radit! To mi je najveća falinga, što volim radit.  

 

Franjo Maćković, po božijem daru, vajar, umetnik, rođen je na Paliću, gde je završio osnovnu školu, pa onda dve godine u Školi za privredu i onda četrdeset godina odradio kao vozač.

Čovek koji nije dozvolio da mu talent propadne, jer najgore u životu je protraćeni talent, kako što to kaže tata "Si"-a  (Robert De Niro) u legendarnom filmu “Bronx tale” - Tribeca production.

Ličnosti: