Naslov kao i svaki drugi, vešto sročen, pomalo provokativan nije mi privlačio osobitu pažnju. Naslov „SELO GORI A BABA SE ČEŠLJA“ mi se učinio malo obojen narodskom iskonskom filozofijom kao tužbalica o nemaru i nepažnji. Sva ova događanja oko nas i po belom svetu daju ovom naslovu jednu tešku tragičnu notu koja se tek razbuktava. Zdrav razum odavno nije primećen na našim meridijanima a i šire što se kaže. Kao da su se stvari okrenule naglavačke. Primitivizam, nekultura a posebno neobrazovanost, čvrsto drže busiju u državnim institucijama ne dajući ni najmanje šanse evoluiranju ka moralu i pameti. Zašto moraju svi veliki preokreti da se događaju revolucijom? Spilbergove aveti su u punoj svojoj jezivosti i bolesnoj nepredvidivosti otelotvorile svoje postojanje kroz političare, nacionaliste, kriminalce, teroriste, trgovce oružjem, bankare i još poneke skrivene mefijaške izdanke ljudskoga roda. Gramzivost i borba za profitom određuju danas sudbinu čovečanstva. 
Latentni sam ateista pa Boga prizivam kao poslednju mogućnost pri većim belajima. Verujem da postoji nešto, neka ravnoteža u prirodi i da će Bog ili već neka sila, makar kako je nazvali, uspeti pravedno uspostaviti ponovo ravnotežu međ ljudima i prirodom. Još uvek sam sklon optimizmu koji je doduše prilično ofucan pa se jedva probija kroz naslage čemera i gorčine.
Gledam ljude oko sebe kako se ne libe prodati za nikakve pare. Ideali i sve ono što nas je držalo nekada i odvajalo kao homosapijense obdarene sposobnošću da svoje odnose gradimo na etički visokim principima, toliko su usahnuli da nemamo više moći preneti na mlade neku pozitivu. Oni rastu u jednom moralnom mraku i ako se ne potrudimo uskoro menjati nešto, nećemo imati niti šanse. Starost, nemaština i prolaznost života će nas sustići. Ostaće nam samo griža savesti koja će nas iznutra izgarati i doprinositi sveopštoj bolesti nacije i čovečanstva. Jedan strašan kiks, neodgovornost i nemoć generacija dvadesetog veka. Mi smo ušli u dvadesetprvi vek nekako na silu skarabudženi samo da se nekako kotrlja. Nada se stidljivo ispoljavala, bez ikakvog opipljivog razloga tek onako da podgrejemo malo samopoštovanje.
Sve u svemu, budućnost nam nije baš ružičasta. Društvo više ne leži na porodici kao fundamentu opstakna jer su je nagrizli, nemaština, nemogućnost kvalitetnog vaspitanja, zakoni koji destruktivno deluju na odnose u porodici i školi pa time i nedostatak autoriteta koji je tako bitan u komunikaciji sa mladima. Ubica od četrnaest godina, krađe i nasilja sedamnaestgodišnjaka, pozajmljivanje auta (davno više nisu krađe ), sve češća ubistva po kafićima, maltretiranje i tuča nastavnika, navijačke horde – sve su to posledice narušene komunikacije i teške materijalne situacije. Ako nisi neki poznati kriminalac ili faca iz „rialitija“, nisi interesantan. Podzemlje maršira u zbijenim redovima – neumorni, uporni da obezglave sve što po njima nije „kul“ i što odudara od burazerskih zakona ulice. Asvalt je pun kraljeva i careva. Čak im se i jalova policija klanja i sklanja s` puta.
Treći svetski rat je na pragu u svom još neidentifikovanom obliku. Velike sile se zavadile a mi dignute glave i gole guzice ostajemo na vetrometini uspešno zaobilazeći svaku šansu za opredeljivanje i pravljenje makar lažnjak busije. Na našem brdovitom Balkanu je još uvek najbitnije da komšiji crkne krava.
Subotica 25.12.2016.
Đorđe Branisavljević
