Ima dve godine kako je otišao velikan grada sportova

Uto, 21.02.2017 - 23:53 -- Beli

Gotovo neopaženo, sa subotičke sportske scene otišao je  jedan velikan gradskog nam sporta. Sportista koji je ceo svoj život utkao u subotička sportska kretanja, grada  malih sportova. On, Mirko Vujković, je bio jedan od onih po čemu se Subotica mogla prepoznavati kao grad sportova.

Tu su stasali razni vrhunski sportisti koji su uspeli na državnoj i međunarodnoj sceni. Još više je bilo onih vrhunskih sportista ovog podneblja koji nisu uspeli van Subotice jer ih provinciski pedigre nije mogao odbaciti u beogradske i jugoslovenske visine iako su to debelo zaslužili. U sportu je uvek bilo neke prljave trgovine. Nikada ona nije mogla da se iskoreni pa ni dan danas.

Bez obzira na sve, kada je Mirku prestala karijera aktivnog sportiste (hokejaša, rukometaša, vaterpoliste) dao se u trenerski poziv koji ga je održavao „živim“. Ko ne doživi beznadežnost neangažovanja penzionerskih dana, nakon bogate karijere, taj ne zna šta je tišina, ona jeziva .Kada shvatiš da više nikome nisi potreba, kada se telefon danima ne oglasi, kada si odbačen u zapećak života, pod izgovorom da si zaslužio penziju i odmor.

Sport je bio njegov svet pa se pripremio da to podeli sa mladima. Zaustavio se konačno na vaterpolu gde je generacije i generacije dečaka uputio u čudesnu igru sa loptom u vodi. Svojim nesebičnim i beskrajno strpljivim zalaganjem, nadoknađivao je nedostatak oficijelne diplome. Mirko je živi primer kako se može ostati veliki pedagog bez posedovanja zvaničnog certifikata. Koliko mu je manjkalo znanja u teoriji vaterpola, toliko je znao snažno da utiče na decu motivaciono sa kojom je radio. Gotovo na očigled svih stvarao je od dece prave  zrele momke koji su odrastali u toku plivanja na treninzima, utakmicama i aktivnostim svake vrste. Bilo je tu uvek laganog drila, malo mentalnog brušenja. Naučio ih je da se bore za ono šta predstavljaju, boje svog kluba, sebe, tim. To se definitivno reflektuje na stasavanje ličnosti koja postaje odrastao čovek svestan svojih mogućnosti, radan i nadasve sigurna i stamena glava društva i svoje buduće porodice. Bio sam mu od srca zahvalan jer su oba moja sina prošla njegovu, rekao bih životnu pripremnu školu.

Ta škola se činila vaterpolistička a ustvari je bila jedno velika vežba mentalne higijene i stvarnja ličnosti. Pedigre velikog šmekera je definitivno bio ugrađen u njegov način trenitanja i vaspitavanja mladih sportista. Onako naočitog, primećivale su ga i dame na bazenu što je on lakonski „podnosio“.

Stasom i rečnikom, odmah se videlo da je bio reprezentativni izdanak bunjevačkog neba. Nije se ustručavo ni kasti a ni zaorcat ako triba. Dica su ga furtom poslušala jer je u njevim očima bio autoritet par– ekselans (par excellence), junak savremenog doba. Svi su ga bez izostanka svrstali u naše velike učitelje, trenere i pedagoge, Subotice, grada sportova.

Za života nije imao velikih priznanja od grada Subotice, ali ljudi takvog kova niti ne traže zahvalnost sredine, niti je traže niti je očekuju. Za njih su važni, iznad svega najvažnija talentovana deca. Vaterpolisti mu se zahvaljuju memorijalnim turnirom za večno sećanje. Možda mu se i grad jednom dostojno oduži – zaslužio je !

 

Subotica 21.02.2017.

Đorđe  Branisavljević

  

Ličnosti: 
Custom Search