Nije nepoznanica da se čovek najviše može odmoriti pored vode. To mu je i najčešći izbor. Slušati tu tišinu, gledati i osećati pritajenu moć prirode što se lenjo, lagano presijava i talasa ispred naših očiju. Više puta sam uhvatio sebe kako zurim u vodu, ispeglanih vijuga, pa me čak ni mrdanje plovka pecaljke ne uzbuđuje mnogo. Kao amater pecaroš došao sam na vodu da se opustim i lepo osećam a ribe ima kod alasa i u prodavnici. Strast pravih, sportskih ribolovaca negira ovo moje razmišljanje. Oni su pecanje digli na nivo maltene nauke. Ponekad se čini da razgovaraju sa ribama . Upecaju ih pa ih ljube i vraćaju u vodu ... No neka im. Mi „vodogledači“ smo u debeloj većini. Ponekad se okupam pa i čamcem provozam. Grč stresova prebrzog, prenapetog života polako gubi od svoje jačine. Važno je i društvo ali nije presudno. Oni su lep okvir izleta na vodu i neko sa kime ćeš pojesti rilju čorbu iz kotlića i u hladovini odigrati po neku partiju karata. Kada sve ovo saberem, vidim da za sreću ne treba puno i da čovek lako može postati mali hedonista bez griže savesti. Ako se prohtevi poklope sa mogućnostima, može se plesati i na vesti. Muzika nije neophodna. To je još iz vremena tranzistora kad se taman zaplešeš sa devojkom a ono vesti. Ti nastaviš ljuljanje, da nekako produžiš trenutke lepote. Starim šmekerima ovo nije novost.
Gradovi koji su imali sreću da su se „rodili“ pored reke imaju jedan poseban ritam i odnos prema svojoj povlaštenoj geografskoj poziciji. To su kao deca koja se rode u bogatoj porodici pa im je sreća na dohvat ruke. Nažalost,obično takvi ne znaju da cene svoj položaj. Verovatno je zato tako što nikada nisu bili sa druge strane tarabe. Njima vodu ne može niko da uzme. Može samo da je pokvari no reke su čudo. Još uvek nađu snage da se oporave od ljudske gluposti, bahatosti, neznanju, gramzivosti... Sreća po nas, za obične smrtnike jer mi nismo u mogućnosti da sa punim džepovima prljavog novca sednemo u avion i promenimo boravište. Da odletimo negde gde je odnos prema prirodi strogo definisan. Svež vazduh i čista voda su tamo zagarantovani. Ipak, trebamo pomoći rekama i svim vodenim površinama da postanu onakve kakve su bile u našem detinjstvu. Barem toliko dugujemo svojim unucima.
Inventivni ljudi, kopirajući prirodu, posežu za pravljenjem vodotokova - kanalske mreže. Nešto za navodnjavanje a nešto i za plovidbu. Jeftin prevoz- malo tereta,malo ljudi. Kanali koji su plovni nose vrlo stare datume. Naši despoti, tumači narodne volje nisu „baždareni“ velikom ljubavi prema čoveku i prirodi pa su im razmišljanja svedena na period trajanja mandata.
Ploveći tako rekama i kroz kanale DTD mreže može se štošta naučiti o vodi, ljudima, običajima i doživeti bogatstvo folklora, pejzaža i gastronomije. Sve to donose čarde na obalama ovih voda. Oaze u divljini sa mirisom stare istorije opisivane i spominjane u letopisima grofova i pričama seljaka.Tu se tradicija prosto može seći kao torta i uživati komad po komad. Ima kada iskonski mir starih čardi uznemiri tamburaška svirka pa se veselje i tuga ravnice počne pomaljati iz tambura lokalnih seoskih kicoša. Pravi gosti se pomalo vesele, pa puste suzu, zavisno koliko puta su nazdravili čašama izvrsnih vina domaćina. Sutradan se vozi dalje, peca i u sumrak se vezuje čamac kod sledeće čarde. Svaka od njih ima svoju dušu, svoju tajnu i istoriju, specijalitete i domaćine. Doživljaj se nikada ne ponavlja. Ko jednom kroči u carstvo reka, kanala, čamaca i čardi taj postaje zauvek čovek nautičkog turizma.
Neko pametan je ovo motanje po kanalima i rekama nazvao nautički turizam, aludirajući na jahte i brodiće na moru. Oni krstare u iznajmljenim plovilima, provodeći svoje godišnje odmore na jedan vrlo atraktivan i aktivan način. Odmor nije isti sa kopna ili vode. Kada se čovek osmeli i otisne sam ili pomoću skipera (voditelj plovila-najmljen šofer) na vodu, otkriva jednu, pomalo, čudnu dimenziju. Odmor gledan sa vode se čini duplo dužim i dinamičnijim nego kada si pored vode i gledaš čamce, jahte i brodiće. Nautički turizam na reci i moru ima vrlo sličan šarm i način života pa se sa pravom stvaraju nautički klubovi i marine na Dunavu i Tisi. Po rekama plove razni brodići, čamci i maštovita plovila kućne i fabričke izrade pa se i trgovina njima razvila na sasvim respektabilnom nivou. Portali, brošure i opisi plovnih puteva začinjene savetima starih nautičara obogaćuju taj, relativno novootkriveni način života na reci.
U ovoj eri pametnih i manje pametnih investicija kada se pominjao čak i plovni put do Grčke, možda bi se mogao proširiti kanal od Adorjana do Palića ( 22 km.) pa bismo se uključili u nautički turizam ravno sa obala našeg palićkog jezera, od milošte zvanog „Bunevačko more“. Zamislite mogućnost da se brodićem iz palićke marine uključite ravno u domaće i međunarodne vodene puteve!? Malo proširen i produbljen kanal sa dve prevodnice mogao bi nas odvesti u budućnost koju bismo sa ponosom ostavili pokolenjima. Zamoslite čistu vodu u Paliću i Ludošu a barkice plove tamo amo donoseći turiste,nova prijateljstva i dah sutrašnjice. Mislim da bi se ovaj mali raj na zemlji nadaleko čuo. Ako ne možemo grad preseliti na obalu neke vode, možemo obalu primaći gradu. Naš grad i naši ljudi to zaslužuju.
Kako izgleda prevodnica - FALKISKI TOČAK – pročitajte i pogledajte ovde
***
Tekstovi u ovoj rubrici odražavaju stavove autora, a ne stavove www.subotica.info
