Subotica već dvadeset i jednu godinu čuva sećanje na Stevana Ćeleta Vilotića
U Subotici je od 4. do 8. septembra održan Memorijalni turnir „Stevan Ćele Vilotić“ za omladinske fudbalske reprezentacija. Reč je o tradiciju dugoj dvadeset i jednu godinu, a Subotica se, kao retko ko, može pohvaliti da već dve decenije kroz nju defiluju najbolji evropski mladi fudbaleri.
Ko je bio Ćele Vilotić?
Pre nego što krenemo u analizu dvadeset i prvog Memorijala, valja se prisetiti ko je bio čovek, kome se Subotica, ali i brojni poklonici fudbala iz cele Srbije i dalje klanjaju. Stevan Ćele Vilotić (1925-1989) rođen je u Šapcu i fudbalsku afirmaciju stekao je u Mačvi, čiji je dres nosio 18 godina, a u Šapcu je i počeo trenersku karijeru. Od 1964. radio je u Partizanu, a od 1975. punih 12 godina, do odlaska u penziju, bio je selektor svih mlađih selekcija u Fudbalskom savezu Jugoslavije. U tom periodu Omladinska reprezentacija Jugoslavije osvojila je titulu evropskog šampiona i dve titule vicešampiona Evrope.
Zašto Subotica?
Fudbalski laici će prvo zapitati: „Pa dobro, zbog čega se turnir sećanja ne održava u Šapcu, na primer, nego baš u Subotici?“. Odgovor je lak. U Subotici je 1986. godine održano Evropskom prvenstvo u fudbalu za mlađe selekcije, a uz dosta muke Jugoslavija je zauzela peto mesto i kvalifikovala se na Prvenstvo sveta. Ispostaviće se tada, a slična praksa se ponavljala i kasnije, da je Subotica „talična“ za reprezentacije. Tako su jugoslovenski omladinci put Svetskog prvenstva u Čileu krenuli iz Subotice, a završili su ga na najbolji način – osvajanjem titule svetskog prvaka.
Ne samo što su „Čileanci“ osvojili svetsko zlato, nego je čika Ćele u toj selekciji otkrio neka od najvećih imena jugoslovenskog fudbala. Ostaće zapisano da su „Čileanci“ bili: Dragoje Leković, Tomo Piplica, Slavoljub Janković, Milan Pavlović, Igor Stimac, Robert Jarni, Branko Brnović, Gordan Petrić, Zvonimir Boban, Robert Prosinečki, Ranko Zirojević, Predrag Mijatović, Dejan Antonić, Davor Suker i Zoran Mijucić. Poznavaocima subotičkog fudbala nedostaje sigurno Igor Pejović koji je član „Čileanaca“ bio gotovo do polaska u avion, ali su raznorazne okolnosti uticale da jedan od najboljih subotičkih fudbalera poslednjih decenije ne doživi svoju afirmaciju u reprezentaciji kojoj je kvalitetom sigurno pripadao.
Kajdoči ispunio obećanje Miljanića
Obećanje počasnog predsednika Fudbalskog saveza Jugoslavije Miljana Miljanića – da će se organizovati Memorijalni turnir u spomen na čika Ćeleta ispunjeno je pet godina posle njegove smrti, 1994. godine. Turnir je postao tradicionalan, a posle okončanja sankcija i međunarodni. Kreator turnira je Ivica Kajdoči, novinar radio Subotice i dopisnik dnevnog lista „Sport”.
Prve korake ka afirmaciji u plavom dresu i na međunarodnom planu baš na ovom turniru učinili su brojni igrači koji su sa terena u Subotici zakoračili na svetsku fudbalsku scenu. Što se domaćih igrača tiče, među onima koji se izdvajaju su svakako Dejan Stanković, Ognjen Koroman, Nikola Lazetić, Mateja Kežman, Igor Duljaj, Ivica Iliev, Branko Bošković, Danko Lazović, Aleksandar Luković, Milan Stepanov, Dušan Basta, Dejan Milovanović, Marko Perović, Boško Janković, Dragan Mrđa, Duško Tošić, Miloš Krasić, Mirko Vučinić, Andrija Delibašić, Ljubiša Vukelja, Simon Vukčević, Nebojša Marinković, Stefan Babović, Adem Ljajić, Filip Đuričić, Uroš Ćosić, Lazar Marković i mnogi drugi... Na turniru „Stevan Ćele Vilotić“ nastupilo je 470 domaćih i 1.150 stranih reprezentativaca, odnosno više od 1.620 talenata iz 18 evropskih zemalja (Mađarska 275, Izrael 185, Belgija 135, Ukrajina 90, Turska 72, Makedonija i Italija 60, Holandija, Grčka, Rusija i Bugarska 36, Portugal, Slovenija, Francuska po 18...)
Dvadeset i prvi Memorijal
Dvadeset i prvo izdanje Memorijala „Stevan Ćele Vilotić“ okupilo je šest reprezentacija. Osim Srbije, na terenima u Subotici, Tavankutu, Bačkoj Topoli, Senti i Vrbasu nastupale su omladinske selekcije Francuske, Belgije, Izraela, Ukrajine i Mađarske. Kako je to i pisano na sportskoj stranici sajta www.subotica.info, prvo mesto je pripalo Srbiji koja je u finalu sa 2:1 savladala Izreale, u borbi za treće mesto Ukrajina je sa 5:2 savladala Mađarsku, a Francuska sa čak 7:0 Belgiju. Nakon završetka finalnog meča, podeljena su i priznanja za najbolje pojedince, a Srbija je pokupila najveći broj nagrada. Najbolji golman bio je Vanja Milinković Savić, najbolji igrač Milan Gajić, najtalentovaniji srpski fudbaler Ivan Šaponjić, a najbolji trener Milan Tomić. Jedino je priznanje za najboljeg strelca završilo u rukama Maksvela Kornea, reprezentativca Francuske.
Senka u finalu
Na žalost istinskih ljubitelja fudbala, finalni meč 21. Memorijala između Srbije i Izraela će više ostati upamćen po dešavanjima van magične igre, pre svega po izuzetno nekorektnom ponašanju gostujuće selekcije. U nesportskim gestovima se, pre svih, iskazao Elijahu Ohana, selektor Izraelaca, koji je na krajnje nesportski način vređao Aleksandra Vasića, koji je prethodno dosudio kazneni udarac za Srbiju, te zbog niza negodovanja, te ponovo nesportskih poteza igrača, poslao u svlačionicu dva igrača Izraela. Usledila je pomenuta reakcija selektora, kome je srpski sudija, sasvim opravdano, takođe pokazao put u svlačionicu. U takvoj atmosferi je, na žalost, i završen turnir sa izuzetnom tradicijom.
Selektor zadovoljan
Ivan Tomić, selektor reprezentacije Srbije, bio je zadovoljan onim što je video od svojih izabranika u Subotici. U takmičenju u grupi Srbije je savladala Francusku sa 2:0, potom Ukrajinu sa 2:1, i konačno, Izrael u finalu, takođe sa 2:1. – Samo finale je bilo prilično napeto i dosta agresivno na terenu, a reakcije sa strane su bile burne u odnosu na svaku odluku – osvrnuo se kratko Ivan Tomić, selektor Srbije, na dešavanja na terenu, a potom se posvetio analizi igre: – Pokušali smo da krenemo otpozadi iz niske zone sa igrom. No, grešili smo, nismo dobro iskontrolisali pas, nije nam to ni teren dozvolio. Izgubli smo samopoudanje, ali smo i pored toga imali dve sjajne prilike Mihajlovića i Grujića. Na žalost, primili smo gol iz naše greške, a vođstvo Izraela nije bilo plod njihove sjajne igre. U nastavku smo se konsolidovali, počeli bolje, imali sjajnu priliku nakon kornera. Na kraju je usledio penal koji je preokrenuo meč, ne samo rezultatski, nego i u smislu određenih dešavanja na terenu. Potom smo igrali sa dva igrača više, to iskoristili i na kraju stigli do pobede.
Tokom čitavog Memorijala Tomić je govorio da je igra važnija od rezultata, a toga se držao i nakon finala. – Ne pridajemo preveliki značaj prvom mestu. Malo vremena radim sa ekipom i teško mogu da se vide sve stvari kojima težimo, pogotovo što se tiče ofanzivne igre. Pobeda je dobra zbog mentaliteta i to je dobro, kao i reakcija posle primljenog gola. Mnogo vremena nam je potrebno da dođemo do određene igre, da dođemo do konkretnog poseda. Određeni automatizmi u fazi napada nedostaju, neophodno je da ih uvežbavamo bezbroj puta na treningu.
Učitelji i učenici
Tomiću je pripao i trofej za najboljeg trenera 21. Memorijala, a uručila mu ga je Svetlana Vučić-Vilotić, ćerka čika Ćeleta, ali, kako smo to saznali, i učitelj današnjem selektoru Srbije u OŠ „Đuro Strugar” u Beogradu. Svetlana Vučić-Vilotić je uručila i tradicionalno priznanje za najtalentovanijeg fudbalera domaće selekcije, a ono je zasluženo pripalo Ivanu Šaponjiću. Šaponjić je u duelu protiv Francuske postigao oba gola, u meču protiv Ukrajine je poslao idealan gol-pas ka Radonjiću za pobedu, dok je ključni penal u susretu protiv Izraela upravo napravljen nad njim. – Drago mi je što je Srbija na kraju osvojila prvo mesto na turniru i pokazala svoj kvalitet. Malo smo zakazali na početku, ali smo na kraju uspeli da se ispravimo, napravimo rezultatski preokret i na kraju pobedimo. Što se tiče priznanja, drago mi je zbog toga, pogotovo što se nalazim u grupi najmlađih igrača u selekciji – dodao je Šaponjić.
Doviđenja do sledeće godine
Mitar Mrkela, pomoćnik direktora mlađih selekcija u Fudbalskom savezu Srbije, svečano je zatvorio dvadeset i prvi Memorijalni turnir „Stevan Ćele Vilotić“. – Ovaj turnir je izuzetno važan za Fudbalski savez Srbije i zato moram da se u ime FSS zahvalim svim reprezentacijama koje su učestvovale, ali i svim ljudima iz organizacije, svim klubovima koji su ugostili šest kvalitetnih selekcija i, naravno, svim Subotičanima koji su, kao i uvek, pokazali izuzetno gostoprimstvo. Sve je u Subotici bilo na najvišem nivou, a na kraju samo mogu da kažem: Vidimo se sledeće godine!
