Danas pre podne, dopisnica Slobodne Evrope, Vesela Laloš potražila je u napuštenoj ciglani na rubu grada izbeglice.
Uzvik - "Hello, we have some food for you" (paket peciva) je učinio da nam dva mladića mirno priđu, Arif (16) i Tažedin sa kojima smo se sporazumeli za razgovor da bi saznali na koji način stižu izbeglice (u ovom slučaju iz Afganistana) do Subotice, u nadi da će kasnije preći granicu i stići do Evrope.
U video prilogu više o tome na engleskom od Abdulaha.
*
Napuštena ciglana - čekaonica za bolji život
“Strašna je situacija u kojoj se ovi ljudi nalaze – bez vode, struje, grejanja, spavaju na goloj zemlji, nemaju se gde okupati. Naša ja obaveza i prema raznim konvencijama, ali i ljudska, da im pomognemo. Zapitajmo se samo kako bismo se mi osećali da se nađemo u takvoj situaciji…Na žalost, često se događa da ih ljudi iskorišćavaju, koriste njihovu nesreću, pre svega oni koji ih prevoze do Mađarske. Sa druge strane, naša država ne da im ne pomaže, a policija ih ne ostavlja na miru. U kontaktu sam sa njima i često mi se žaže...Ipak, kada ih pitate kako im je ovde, oni će vam obično reći – Srbi su dobri ljudi. “, kaže Ljubo Zajović, jedan od onih koji je tokom „one zime“ bio angažovan na spasavanju azilanata.
*
Napuštena stara ciglana sasvim izvan grada deluje pomalo sablasno u maglovito decembarsko jutro. Njeni neplanirani, i privremeni stanovnici upravo zbog već zimske temperature ne izlaze tako rano iz svojih „postelja“ – ukoliko se to može nazvati posteljom. Skriveni u jednom uglu ovog ogromnog prostora, nekoliko mladih osoba tu nalazi krov nad glavom u pauzi svoj života, sanjajući o nekom bolje, ljudskijem u Beču, Parizu, ili možda Rimu... Reč je o ilegalnim migrantima, prognanicima iz kriznih područja Azije i Afrike koji već nekoliko godina na tom putu ka boljem životu privremeno sklonište nalaze u ovoj ciglani, ili čak na gradskoj deponiji u Subotici. Formalno, oni i nisu prognanici, budući da su sami sebe izgnali iz svojih zavičaja. A jedini razlog za takav, očito neizbežni korak, jeste njihovo nepristajanje na rat, koji pustoši zemlje u kojima su rođeni.
Svakoga dana dvadesetak izbeglica - a katkad ih je i do stotinu - iz Avganistana, Sirije, Pakistana, Libije, Maroka u napuštenoj ciglani čeka vezu za uglavnom ilegalan prelazak preko mađarske granice.
Arif ima samo 16 godina, a iz Avganistana je otišao pre tri meseca sa nekoliko preijatelja. „Avganistan sam napustio zbog rata i talibana, i zato što tamo nema ni posla, ni hrane, ničeg dobrog. Verujem da će mi u Evropi biti mnogo bolje, i da će mi život tamo biti dobar“, kaže Arif.
Njegov prijatelj Zabiolah je iz istog razloga krenuo na ovaj neizvesni put. „ U Avganistanu su talibani i rat, i to je glavni problem. Moja porodica je još tamo, a ja se nadam da ću svoj život da provedem u nekoj lepšoj zemlji u Evropi“.
Abdulah je iz Avganistana stigao pre tri dana, a putovao je morem i kopnom do ove napuštene ciglane. „Krenuo sam kolima, a onda smo išli preko planina, spavali u šumi, plovili preko okeana... Neki ljudi su umrli na moru, i u tim planinama. Ja se samo nadam da ćemo ipak uspeti da pređemo preko granice u Evropu, i da ćemo tamo moći da živimo kao ljudi...
Većina ih je bez novca i potrebnih dokumenata, a nekima su do kapije Evrope bili potrebni meseci putovanja. Nakon svega, Srbija ih tretira kao ilegalne migrante, budući da mnogi nemaju azil, koji i ne žele, jer bi im on bio smetnja da taj status zatraže u Evropi. A budući da su ovde nezakonito, policija ima slobodu da ih privodi, hapsi ili deportuje u zemlju iz koje dolaze. Status ilegalnog boravka je problem i za humanitarne organizacije da im pruže neophodnu pomoć, te često sudbina ovih nepriznatih migranata i azilanata brez azila zavisi od ličnih inicijativa pojedinaca. A sa dolaskom kalendarske zime njihov boravak pod svodovima ciglane postaje zaista život na granici, praćen glađu i bolestima. U organizacijama koje im ipak pomažu, poput Istočnoevropske misije, navode da među migrantima ima dosta bolesnih, i da svima njima trebaju ne samo hrana, topla odeća i ćebad, nego i lekovi.
Subotica se pre tri godine, tokom onih sibirskih hladnoća, suočila sa humanitarnom katastrofom, jer je na oko minus 20 na gradskoj deponiji boravilo preko stotinu izbeglica iz Avganistana i Pakistana. Građani su se smi organizovali pomažući im da prežive zimu, te je na kraju i gradska vlast, ali uz odobrenje države, reagovala i zbrinula gotovo promrzle ljude u stambene objekte i skloništa za beskućnike. Očito da ovaj talas izbeglištva usmeren ka bogatim i stabilnim zemljama neće skoro prestati, te se može očekivati da će nove grupe izbeglica, koje su ko zna kada krenula iz svojih tragičnih priča, nadolazeća zima zateći i na našoj teritoriji. Odluka između obične ljudske pomoći i kršenja propisa koji ih smatraju nezakonitim pridošlicama leži na svakom pojedincu.
U Povelji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima navodi se da sve zemlje članice imaju obavezu da pruže pomoć izbeglima, prognanima i svima kojima je egzistencija ugrožena na bilo koji način, bilo odakle da dolaze.
V. Laloš
