ZAJEDNIŠTVO SE GRADI I ČUVA GENERACIJAMA
Ugao (lokalni žargon –„ćoša“) Prešernove i Skerlićeve 38 je kroz više generacija bilo mesto na kom su se stariji okupljali i razmenjivali informacije, a mladi se igrali i učili da je drugastvo najvrednije i da se uspostavljene veze sačuvaju i nikad ne prekinu.
Čim bi vreme otoplilo, pred sumrak, iznosile su se klupice, hokedle, šamedle... Kod domaćina ili u neposrednom komšiluku, uvek je slobodnih stolica za nove goste. Za eventualno skromno posluženje, na dohvat ruke, iza kapije, bio je spreman mali stolić. Teme za razgovor su bile neiscrpne. Od vremenskih uslova, cena namirnica, ko je šta kuvao tog dana, a šta planira sutra, ko se ženio, posvađao...
Ćoša i bandera su bili mesto gde se okupljala omladina. Svaka generacija je imala svoje specifične ige: klikerovanje, „neka bije“, „žmurke“, „vije“, „ledenog čiče“, fudbal, odbojka, košarka, vožnja skejt bordom... Do sredine osamdesetih godina, u Skerlićevoj je bio zemljani put. Samim tim je i saobraćaj kroz ulicu bio slabiji, što je omogućavalo bezbrižniju igru dece. Krajem dvadesetog veka, na čuvenu banderu roditelji su postavili koš i razvukli mrežu za odbojku. Organizovani su trurniri izmedju dece, ali i između roditelja. Ulica je postala simbol sloge, zajedništva, međusobne podrške i poštovanja. Asfaltiranje ulice je pokrenulo brigu kod roditelja, jer, do tada, za trčkaranje po ulici nije bilo prepreka. Neformalni dogovor komšija je bio da uvek neko, ko je slobodan, dežura na ulici i pazi na bezbednost dece. Ulica je bila njihov prostor iz koga su se kući vraćala na poziv roditelja ili kada je bilo vreme za spavanje.
Značajan datum za građane ove ulice se desio 15.08.1963. godine, kada je otvoren arterski bunar. Tom prilikom je bila uprilčena svečanost gde su deca ove ulice recitovala. Novootvoren bunar je bio mesto za okupljanje dece, ali i mogućnost da utole žeđ. Uvođenem vodovodne mreže, prestala je i potrba za bunarom. Bunar je zatvoren i skolnjen. Međutim, u ulici je vladala takva atmosfera da su deca bila slobodna da u bilo kojoj kući zatraže čašu vode i nastave igru sa drugarima i drugaricama.
Kako je vreme prolazilo, stasavale su nove generacije. Dolazilo je i do promena naziva države, ali i promene granica. Međutim, veze su ostale, želja za viđenjem i podsećanjem na minula vremena, deklarativno, nikada nije prestala. To je bila polazna osnova da Ivković Ivadenkić Bela, započne pripreme za okupljanje bivših i sadašnjih stanovnika, koji su na potezu Prešernove ulice, od Beogradskog puta do Ivana Anutovića, i Skerlićeve ulice, od Rajićeve do Nikolićeve, dolazili na ćošak i igrali se. Na spisku je bilo 70 osoba. Dvanaest, na žalost, više nisu sa nama. Pozivu se odazvalo 30 osoba. Nekima je razlog za nedolazak bio boravak u inostranstvu, letovanje, angažovanje oko unučadi...
Organizacion odbor je razmatrao šta bi najpogodnije bilo da bude na meniju. Dogovoreno je da to budu stare poslastice, koje su se služile ranije: uzlivance, prisnac, lakumići, mašćom lepinje, kiselina (kiselo mleko), pereci... Sadašnji stanovnici su se ponudili da će doneti stolove, stolice, piće i hranu, da i na taj način budu domaćini bivišim stanovnicima, ali i sadašnjim. Kako bi trpeza bila bogata, pobrinuli su se bivši stanovnici ovog kraja, Ivica Andrašić i Lazar Majlat, koji žive na relaciji Švedska- Subotica. Srce im je u Keru, i svake godine se raduju ovakvim druženjima. Dan D je počeo 26.07. u 18 časova. Svi su sa oduševljenjem prilazili. Konstatovali su da se kraj nije promenio, ali su godine učinile svoje. Deca su postala roditelji, bake i deke. Prisećali su se mesta okupljanja, igara, posetili su mesto gde je bio bunar, nije im bilo teško da se popnu na banderu na kojoj su se i u mladosti rado penjali, bivši stanovnik je izrazio želju da supruzi pokaže kući gde je odrastao, emocije su rasle... Fotografije su dokaz da se to stvarno desilo. Za one koji nisu mogli da dodju, cela atmosfera se, sredstvima savremenih tehoogija, prenosila u Moskvu, Beč, Švedsku. Prisutni su imali spontanu reakaciju i izrazili želju da ovakvo okupljanje postane tradicija.
Dogovoren je i termin. Sledeći susret će biti na istom mestu iduće godine poslednjeg petka u mesecu julu.
Na kraju, da kažemo razlog zbog kog je ovaj kraj poseban. Na malom prostoru (sa kog su bili pozvani učesnici druženja) žive i živeli su Srbi, Muslimani, Mađari, Nemci, Bunjevci, Hrvati, Romi, Crnogorci, Slovenci. Nacionalnosti i religije se i dan danas međusobno poštuju. Veze su se se gradile decenijama, negovale da to prihvate naredne generacije. To se sve jasno vidi na našim skupovima u ulici. Svi zajedno slavimo i poštujemo svačije praznike, radujemo se novim generacijama i ispraćamo najmilije koji nas zauvek napuštaju. Život je točak koji se okreće i treba shvatiti njegov ritam. Stanovnici Skerlićeva i Prešernove su uhvatili ritam života koji daje sreću, harmoniju, razumevanje i toleranciju.
(Stevan Nikolić)
