U čitaonici Gradske biblioteke Subotice 3. decembra je predstavljena knjiga Marija Liguorija "Snatrenja". Ova lepa publikacija sadrži lirsku putopisnu prozu od koje smo, tokom poslednjih nekoliko godina, ponešto mogli da pročitamo u rubrici Dopisnica dnevnog lista Danas.
Mario Liguori rodom je iz Sarna, malog mesta blizu Napulja, sa pogledom na drevne lokalitete Vezuv i Pompeju. Studije komparativnih jezika završio je na Univerzitetu l’Orientale u Napulju, a zvanje mastera stekao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde od 2004. godine radi kao lektor za italijanski jezik.
Svoj književni prvenac posvetio je onima koje voli, a iz predgovora naslovljenog "Umesto predgovora", vidi se da njih nije malo. Posebnu zahvalnost izražava Zori Ćujić, Čedi Čujiću za leksičke konsultacije, Mihalu Ramaču, Zoranu Panoviću (bivšem i aktuelnom uredniku lista Danas), svojim profesorima iz Napulja koji su uticali na formiranje njegovog mišljenja, te profesorki Ivani Živančević-Sekeruš, i profesoru Pavlu Sekerušu koji su ga privoleli da se prisnije upozna sa našom zemljom, prijateljima iz Italije i Švedske, komšijama i poznanicima iz Sarna, Geteburga, Ljubljane, Subotice, Novog Sada, Beograda, Lunda, Malmea, napokon Gojku Tešiću istoričaru književnosti i recenzentu knjige Jovanu Ljuštanoviću.
Putopisi o kojima je reč odraz su nesvakidašnjeg poimanja sveta viđenog, prilikom putovanja po Evropi. To su doživljaji čoveka koji za sebe kaže "meni južnjaku i zapadnjaku, egzotika je čas na istoku, čas na severu", čoveka kojem "putovanja predstavljaju trenutke odvajanja od stvarnostri", trenutke "kada zaboravlja gde je". U Kopenhagenu on razmišlja o Marakešu, Libeku, Novom Sadu, u Malmeu o Amalfitanskoj obali, u Sarnu o subotičkoj železničkoj stanici, i tako neprekidno iz dana u dan. U tim izuzetnim, emotivno-intelektualnim avanturama neodvojivi pratioci su mu čežnja i nostalgija. Putovanja doživljava kao odvajanje od sebe. Sasvim je razumljivo da mu putopisi imaju nešto specifično kad nam je otkrio da je preokupiran Montenjevim rečima, slušanim u jednom napolitanksom filmu: "Kad čovek krene na put, zna od čega beži, ali ne zna šta traži" ili rečima Miloša Crnjanskog "Uvek sam imao tu želju da nestanem u daljini. Da otputujem, da napustim, da ostavim". Ovaj iskusan posmatrač gradova iz jutarnjih autobusa, kako sam za sebe veli, priča nam uzbudljivu priču o mnogim gradovima u kojima se na duže ili kraće vreme obreo na svom proputovanju kroz mnoge evropske zemlje. U tim putovanjema naša zemlja i neke druge iz ex Jugoslavije dobile su sasvim osobeno mesto.
Napolitanac Liguori zaljubljen je u svoje rodno mesto, i u okolne predele Tirenske zemlje, ali ne manje i u Novi Sad ili Suboticu. Jovan Ljuštanović, recenzent knjige, naziva ga prevashodnim pesnikom Subotice, ističući uz to: "Upravo u emotivnom paraleliznu između Sarna i Subotice, u neprestanom gibanju između ta dva toposa i u njihovom međusobnom pretapanju najtananije se pokazuje drama ostavljanja i vraćanja, ukorenjivanja i gibanja, pesničkog i putopisnog subjekta Marija Liguorija… U njemu se može prepoznati nešto od Dučićevog impresionizma, od sumatraizma Miloša Crnjanskog, od ekstatičnosti Rastka Petrovića". Ovome bi se još moglo dodati, Crnjanski je, kako mu iz putopisa saznajemo, išao u Toskanu da izuči ljubav, a tajanstvena složenost tog čina Liguoriju, sasvim sigurno, nije mogla da promakne.
Budući da nam je gost lingvista, poliglota, izuzetnu težinu ima još jedna misao Ljuštanovićeva: "Posebna priča je Mariovo putovanje kroz srpski jezik i obitavanje u njemu. U prilog ovakvim rečima svakako ide izuzetno bogat, iznijanskiran jezik autora knjige o kojoj govorim, a i mnoge opservacije poput ove: "Tu sam da saznam zašto se ona novosadska ulica zove Dunàvska a ne Dunavska". To je svakako pitanje na koje i mi koji smo odavde često tražimo odgovor. Sem toga, on oseća neprekidnu čežnju za Sarnom, za Vezuvom, a drugi put "za onim piši kao što govoriš".
Sa Mariom Liguorijem zapodenut je prijatan i konstruktivan razgovor, uprkos tome što, znamo iz knjige, on za sebe kaže: "Odgovor nije moja adresa, ja volim da postavljam pitanja… Na takva pitanja odgovaram ćutanjem… Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora".
Knjiga "Snatrenja" svetlost dana je ugledala kao izdavački poduhvat Izdavačke kuće Službeni glasnik, te je tokom večeri o njoj govorio književni kritičar Petar Arbutina, urednik biblioteke "Svedoci epohe" Službenog glasnika. Posebnu pažnju on je posvetio naslovu knjige, lepom starom izrazu "snatrenje", posebnoj ulozi fotografija (zabeleženih čarobnom kutijom autora) koje prate tekstove. Ističući posebnost putopisa kao književne vrste, on je sa žaljenjem govorio o njenom nestajanju sa književne scene. U tom kontekstu, dao je sasvim izuzetan prikaz knjige.
Govoreći o knjizi i gostima, pbulici se toplim rečima obratio Dragan Rokvić, direktor subotičke Gradske biblioteke.
J. Plankoš
