Poslednji nastavak priče sa Srđanom Dakićem u okviru teme "U razvoju dece fizička aktivnost i sport moraju imati važnu ulogu" donosimo važne činjenice o izboru sporta kod deteta i važnosti bavljena samim sportom.
U vreme kada se gotovo svakodnevno izmišljaju nove varijante sportova, izbor je veliki. Kako napraviti pravi izbor koji neće biti podvučen komercijalizacijom, popularnošću...
– Što se tiče ritma specijalizacije sporta, prvo treba reći da postoje tri bazična sporta – gimnastika, plivanje i atletika. Plivanjem, na primer kroz program „majka i dete“, mogu se baviti i bebe. Ono pomaže razvoju svih čula, svih motoričkih receptora u telu bebe koja se razvija. O gimnastici smo već govorili, a što se atletike tiče, idealno vreme je oko sedme godine. Što se ostalih sportova tiče, kod nas nekako fudbal kreće najranije u specijalizaciju. Ali tu se ne treba preterano bazirati na taktici, utakmicama i pobedama, nego na igri. Neka se deci usadi ljubav prema sportu, jer će tako biti celog života u sportu. Treneri umeju da zaborave bitnu stvar, svi misle da pobede donose nove članove i time se vode. Mi smo otvorili i Akademiju fudbala, gde se trudimo da razvijamo ljubav prema sportu, da nam se ne desi da deca sa, na primer, četrnaest godina odlaze iz sporta, razočarani u ceo sistem. Jer, to je vreme kada se tek „zagrize“ u sport. Dakle, čim je dete dovoljno zrelo da savlada i složenije motoričke zadatke, može da krene i na druge sportove, poput fudbala, odbojke, rukometu. Obično je tu fudbal u prednosti, od sportova sa loptom, jer noge u životu najviše i koristimo i tu je motorika ranije razvijena, preko košarke, do odbojke i rukometa. Neka se roditelji ne uplaše ako dete na primer sa dvanaest godina krene da se bavi nekim sportom – nikada nije kasno – iskustva su koje prenosi naš sagovornik Srđan Dakić.
Za pravi razvoj, potrebno je obratiti pažnju da se pruži dovoljno mogućnosti za ravnomeran razvoj.
– Nema smisla baviti se jednim te istim sportom od pete godine, jer je deci potreban multilateralan razvoj, dakle, ne samo reket, ne samo štap, ne samo lopta...Na primer, američka ženska fudbalksa reprezentacija je do trinaeste godina prošla multilateralan program, pa su ih tek onda selektirali ko će u koji sport, odnosno ko će u fudbal, u selekciju koja je i bila prvak sveta. To su dugoročni programi jedne države, jednog sistema da napravi jednu takvu selekciju. Naravno, uz stručan rad.
Opet se vraćamo na nekada dobre namere koje ne donesu dobro, naprotiv, deca mogu na sportu i da pate. Srđan Dakić, ističe da treba razlikovati fizički umor, od psihičkog.
– Svi smo svedoci toga da se deca gotovo ne umaraju. Dok dete ne uđe u adolescenciju praktično ne može da se umori kroz igru. Ako je dete u jednom kontinuiranom i normalnom razvitku, jako je teško da se fizički preoptereti. Nijedno dete neće imati problem ako se ceo dan igra napolju. Ali, tu treba povesti računa o psihičkom opterećenju, pobedama, porazima... Ne treba zahtevati od dece rezultate na utakmicama, dovoljan je zahtev da se zadaci sa treninga sprovedu na meču. Ako se to uradi, onda je proces uspešan. Utakmice su tu da se proveri koliko su zahtevi sa treninga savladani, a nije bitno da li ćemo primiti tri gola, ili postići deset. Pokušavam da i svoje dete naučim da je sve trening, svaki dolazak, svaka utakmica, svaki turnir – sve do finala Svetskog prvenstva – onda ću jedino zahtevati pobedu. Sve ostalo je zabava i igra, jer ako se dete ne vrati sa treninga sa osmehom, onda tamo ni ne treba da ide. Ako roditelj vidi da je dete po dolasku kući tužno – nešto ne funkcioniše. Važno je razumevanje u sportskom trouglu, gde su dete, roditelj i trener u dvosmernoj komunikaciji.
I na kraju dolazimo do najvažnijeg pitanja – „Zašto je važno da se deca bave sportom?“
– Najbitnije je zbog fizičkog razvoja, da bi se dete zdravo i pravilno razvijalo. Zato je važno da osoba koja vodi dete kroz sport bude stručna, da zna šta radi, kako radi, zašto radi. To najbolje može da se proveri da u jednom momentu kao roditelj pitate trenera zbog čega nešto radi. Odgovor, ili izostanak odgovora, sve će vam objasniti – ističe Dakić, pa na kraju posebno podvlači:
– Važan je i pravilan psihički razvoj, jer sport vas uči i na pobede i poraze, da se istrpi bol, da budete sretni i tužni, da budete drugar, da budete izostavljeni iz ekipe, da budete vođa, da budete neko protiv koga su svi... Sve to stvara jače ljude, jer ljudi koji su se bavili sportom u glavi su jači od onih koji nisu, naravno, ako su imali zdravo okruženje oko sebe. Ne govorimo o klubovima gde se roditelji deru na sudije, gde treneri viču na decu, da omalovažavjaju protivničke igrače. Dakle, u zdravom okruženju dete mora biti na prvom mestu i dobro tog deteta.
I u periodu kada je mnogo školica sporta, kada se klubovi bukvalno „otimaju“ za svako dete, stiče se utisak da nove generacije po opštim parametrima beleže slabije rezultate na testiranjima.
– Jednostavno, pred decom su veliki izazovi i zato apelujem da roditelje da apsolutno deci ograniče vreme pred ekranima, vreme sa video-igricama, društvenim mrežama, jer motorički su nam deca sve slabija i slabija. Moramo deci pomoći, ali roditelji to moraju nekada da urade i svojim primerom. Moraju roditelji naći vremena da sa decom izađu napolje, da se igraju, da trče, tu su nam Palić i Dudova šuma na primer, igrališta, trim-staze, parkovi, teretane na otvorenom, sportski terene...
Svi tekstovi na temu "U razvoju dece fizička aktivnost i sport moraju imati važnu ulogu"
Serija tekstova nastala je kao deo projekta finasiranog od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.
