Naš amaterizam u svemu što nas okružuje, počeo je da daje ozbiljne rezultate. Nemarnost, neodgovornost, metlanje smeća pod tepih je postalo naše osnovno ponašanje. Što reče g. Bećković – kod nas dno nije dole nego na sve strane. Gledajući ove poplave, mora da raste gnev u duši svakog normalnog čoveka. Stalno gledamo u nebo-zimi zbog snega i leda, o proleću zbog kiša i poplava, leti zbog nedostatka kiša i izgaranja useva na suncu. Jedino nam jesen nekako odgovara kad se peče rakija, usput se ispeče prasence, pa se prepunog stomaka legne ispod šljive a za ostalo, daće Bog, biće već nekako. Možda je to refleks „osvedočenog“ nebeskog naroda pa je nama saobraćaj po vertikali nekako bliži od ovih ovozemaljskih, mahom horizontalnih, za nas neatraktivnih komunikacija.
Nismo samo Vojsku kao instituciju devastirali, uništili nego i civilnu zaštitu koja je nekada obećavala razvoj i neku sigurnost od nepogoda koje je priroda znala bogato kreirati u našem delu podneblja. Talenat da sve radimo amaterski nas doduše ni onda nije izdavao. Od Narodne odbrane i njenog dela Civilne zaštite, često smo pravili spdačinu. Referenti su imalu raspoređene ljude po spiskovima koje su slali nadležnima. Oprema je stajala u skladištima i za „nedaj bože“ tu su ljudi i oprema pa se može krenuti u akciju. Realnost je bila sasvim druga. Ljudstvo koje je činilo te jedinice, možda su jednom bili na nekom kursu i posle ništa. Desetinama godina nije bilo niti jedne jedine vežbe. Spiskovi su bili puni penzionera i ponekog pokojnika. Ne može se upotrebiti jedinica CZ ako je puna neizvežbanih amatera kojima osim elementarnih znanja debelo fali i motivacija. Retki su primeri koji govore o osećaju patriotizma ili iskazivanja bilo kojeg oblika pripadanja domovini. Sami pojmovi domovina, otadžbina su se u međuvremenu izlizali. Neko ih je bez našeg htenja sklonio u stranu. Ako ipak neka grupa ljudi ide da pomogne, odmah se slike pojavljuju na facebooku sa samohvaljenjem tih patriota lažnjaka. Prošle godine kada su išli naši ronioci na lice mesta (Obrenovac itd.) nije imao ko da ih primi niti da stručno usmerava. Jedan mogući jak resurs nije bio iskorišten ni 15%. Kod nas ako se i pojavi iskra entuzijazma i samopožrtvovanja, dočekana je u čudu i nespremnosti za angažovanje i uopšte za saradnju.
Oprema u skladištima je bila na broju i polako trunula od neupotrebe i neiskorištenosti. Imao sam prilike otvarati ronilačke borbene komplete tenkista. U njima su bila natrula neoprenska ronilačka odela, neatestirene ronilačke boce po petnaestak godina (treba svakih pet). Sitne opreme kao baterije, satovi, kompasi nisu bili na broju. Pojela ih maca. Oprema je tehnološki već davno bila zastarela. Jenom sam na jednom stručnom skupu govorio o potrebi zaduživanja opreme po klubovima u kojima su pripadnici CZ. Oni bi opremu koristili, vodili računa o ispravnosti, bili bi u kondiciji istrenirani i kao takvi bi u svakom momentu mogli biti adekvatno angažovani po potrebi. To je još nekako i počelo da funkcioniše na opšte zadovoljstvo do momenta kada smo krenuli u savremenije tokove civilizacije.
Demokratija, istoriska privatizacija, profesionala vojska i još po koja prirodna nepogoda, oduvala je i ovu ideju o samopomoći. Postali smo nebeskiji narod više nego ikada. Neko je upalio mrak u državi i sve do sada bauljamo kroz taj neki mrak, kroz neku moralnu koprenu koju nam diktira polusvet i navlači na oči sa puno revnosti. Mi kao ovce, blejimo ali ne zbijamo stado. Kod nas je letargija uz povremeno kukanje postao način života. Pognutih glava više čak i ne čekamo da se nešto desi. Zaslužili smo mi bogami još goru vlast. Možda neću za života dočekati onaj deo kada raja posle dugog ćutanja počne da diže glavu pa vlast malo popusti kaiš.
Kod nas u prirodne nepogode spada čak i ministar – vitez ( ili vojvoda ) od Čačka koji bi se o svemu ovome trebao brinuti. U stilu nebeskog naroda mi i reagujemo: Oprosti mu Bože, ne zna šta radi !
Subotica 16.03.2016. Đorđe Branisavljević
