Jesen. Definitivno, bez onih lepih opisa njenih početaka: pozlatelih šuma, sazrelog voća, krcatih ambara, berbi grožđa, ispijanje prvog mošta, veselja i svadbi. Počinju dosadne kišice tihe i duge a hladnoća sve više dominira nad zubatim suncem koje nas povremeno obraduje. Takvi su nekako i ljudi oko mene. Hodaju kao da imaju olovne noge, pognuti od briga, bez osmeha na licu. Samo zategnute mrke face i neko, već priviklo sivilo na licima koje se više ne može sakriti. Dolazi grejna sezona, povećavaju se troškovi pa se od briga ne vidi ni ono malo lepote oko sebe. Mladi više nisu, kao nekad radosni i glasni. Skupljaju se u svojim čopotima, ne bi li lakše podneli ovu nemaštinu što se širi kao kuga po gradu. Na njima se direktno odražava sramota naše generacije. Izgleda da nismo generacija kojoj je čojštvo i junaštvo sveta stvar u životu. Neki vetrovi su nas oduvali sa puta naših predaka pa su nam preče materijalne od duhovnih vrednosti. Demokratija je donela da se i to materijalno rasporedi do zla boga loše po glavi stanovnika.
Danas je običan čovek, već sluđen nečasnim rabotama političara i njihovog poimanja istine, napretka i načina kako, sad već otvoreno lažu ne libeći se ni kriminala. Jedna totalna dezorjentisanost. Treba biti oprezan i promućurno lavirati kroz taj tunel bez svetla. Teško je poverovati ali je tačno da što si veća baraba sa tim si uspešniji na našoj političkoj sceni i uopšte u životu. Situacije u koje nas stavljaju banke su nepredvidive pa se ne sme ni slučajno upustiti u neki kredit jer ti u ratu ugrade sve što se može zamisliti pa onda još malo nečega što se ne možete. Neko je rekao: uništite banke i život će vam se otvoriti pred očima. Nestaće pijavice koje vam čuvaju i broje novce za debele pare.
Nailaze izbeglice, dobeglice, azilanti, diverzanti i svi koji na silu traže nešto u ime humanosti. Ako ne ide tako onda „Allahu akbar“ pa juriš na policiju. Država kada bi samo malo trošila na svoje nezaposlene i one koji upravo dobijaju otkaze bila bi humanija. Ne može. To se ne broji na međunarodnoj političkoj sceni. Naši ljudi jednostavno ostaju bez pomoći a Alahom ne znaju pretiti pa sve nade padaju u vodu. Ne kažem, treba pomoći nesretnim ljudima ali ne i smradovima koji se pored njih prikazuju ugroženim i izgubljenim. Sa druge strane naš čovek ne može više da izdrži ovu navalu ideja nekompetentnih i bahatih skupina i pojedinaca koji se okupljaju u gomile ( stranke ) i tako „ojačali“ deru li deru. Oni su u ozbiljnom sukobu sa stvarnošću. Dabogda im se džamija gradila u dvorištu. Za petnaestak godina će se izgraditi toliko džamija u Evropi da će se Hodže dovikivati sa minareta. Neće im trebati telefoni. Crveni krst će preći u Vojsku Spasa jer će javne kuhinje zauzeti visoko mesto u predstojećem nam napredovanju ka, pomalo neslavnoj prošlosti.
Svaka od javnih manifestacija liče na ono „hleba i igara“ ne bi li se plebejci malo relaksirali i frenetično klicali Cezaru. Turisti se ovim baš ne privlače ali zato izlagači uživaju svoj privatni dernek. Sve se događa na glavnom trgu kao na selu. To i ne treba toliko da čudi kada se zna da su gradski oci uglavnom ruralnog porekla i ponašanja. Tamo se u sporednim ulicama kaki a u glavnoj pije pivo. Utisak zabave odmah obore na zemlju cene po kojima se nude proizvodi kobasicijade, čvarkijade , buckijade, bubregijade… Učesnici sve svoje dubioze misle da reše kroz cenu i nadaju se stabilizaciji firme preko jedne manifestacije. Po neko još i kupi nešto a penzionerima nezaposlenima i jedva zaposlenima (zagarantovani minimalac i manje) samo raste jad i jed u srcu i osećaj totalne inferiornosti. Čvarci su skuplji od mesa. Pasulj je postao luksuz. Kobasice se peglaju. Atrakcija je na sceni. Nekadašnja obična domaća hrana je postala vašarska atrakcija. Kao da nam je greškom dodeljena nečija tuđa stvarnost. Možda se Svevišnji malo napio pa pobrko lončiće. Odavde tako izgleda. Nije retkost u istoriji da se jad pretvara u ogorčenje a sledeće je javni bunt, demonstracije, neredi … Naš čovek je pitom ali nije glup. Ako se iz Lalinskog mentaliteta može stvoriti bunt onda je nevolja stvarno velika.
Manirom sirotana iznosimo sve na trpezu što imamo ne bi li se pokazali genijalnim domaćinima. To je kompleks koji nas nikako ne napušta. Prema susedima se ponašamo najčešće do zla boga servilno usput gledajući na gospođu Merkel hoće li gospođa klimakteričnog ponašanja, smeškom Mona Lize i slatkorečive retorike blagonaklono klimnuti glavom? Hoćemo li se svideti političkoj javnosti Evrope? Hoće li neko da nas zavoli više od Albanaca ili ne daj bože, Hrvata? Mašemo repom ko malo kuče željno pažnje. Odavno više ne držimo dupe uza zid. Pristup je slobodan. Sve je u igri u ime demokratije , ljudskih prava, viših ciljeva, Evrope i još ponekog nazirućeg i skrivenog svetlog cilja. Budućnost se nezadrživo pretvara u prošlost a jedino fali onoga između – življenje u realnom vremenu. Tako brzo gradimo istoriju da ne stignemo uticati na njenu kakvoću. Može biti da je ne prihvate na nebesima već će nam je obiti o glavu. Kažu da nečinjenje isto spada u grehe, što i jest. Ko nam je kriv, posle će nam biti žao što nismo ipak malo pokušali pritegnut kajase.
I tako gledajući sa mog drveta na život naš svagdašnji, problemi zvani Palić – master plan, pozorište, bazen, obilaznica, fontana, predizborna trka lokalnih izvođača političkih radova postaje nezanimljiva. Naši su problemi davno prevazišli lokalne okvire.
Upravo saznadoh da je Džoni Vaismiler – Tarzan rođen 1904 u Banatu (tadašnja AustroUgarska). Joška, sin nemačkih Jevreja je tek sa sedam meseci života postao američki stanovnik. E gde si komšija da napraviš malo reda u ovoj džungli !?
Subotica 09.10.2015. Đorđe Branisavljević
