Nakon sat vremena čekanja u obeleženom boksu za automobile koji se ukrcavaju na trajekt za Brač, uspeli smo da se popnemo na taj pokretni most što spaja ostrva i obalu. Brod trajekt koji je uspeo da donese život na dalmatinska ostrva iz početka je bio mali za samo desetak auta i bio je ustvari trajekt-splav. Tu su se vozili zajedno ljudi, stoka i automobili. Putevi na otocima nisu ni postojali pa je sve to u početku imalo i dosta otpora. Otočani su se pribojavali nadolazeće civilizacije da će im uništiti mir, maslinjake i lozu. Ipak shvatili su koliko trajekti znače za sveopšti razvoj: društveni, privredni a posebno turistički. Ove godine se obeležava 55 godina od kada je prvi trajekt 12 aprila 1959 godine pod imenom „Bodulka“ zaplovio na liniji Crikvenica-Šilo na otoku Krku. Trajekt je građen u Šibeniku kao ratni desantni brod ali je dobio izvrsnu prenamenu. Ploveći po svim mogućim vremenskim uslovima , prevozu, zadacima spašavanja i još koječemu, otišao je u zasluženu penziju 1979 godine.
Zanimljivo je da se za otok Krk vezuje i izgradnja prvog mosta koji je spojio jedan jadranski otok sa kopnom . Prilikom otvaranja mosta 19 jula 1980 godine zagrebačka televizija je snimala događaj i usput intervjuisala meštane. Kada su pitali jednu malu devojčicu zašto je za nju važan most, rekla je: E, a nismo više Boduli ( posprdni naziv za otočane ). Izgleda da se mala oslobodila „teškog bremena“ bodulskog kompleksa.
Brod kao brod, trajekt kao trajekt, danas to više nisu novosti već način života. Sada se ukrcava po stotinak auta, autobusa i šlepera a da se i ne pretegne od napora. Gore na palubi može da se uživa uz hladno pivo ili već neko posluženje iz bogatog bifea. Vožnja četrdesetak minuta do Supetra se i ne oseti. Mi, kontinentalci zevamo okolo ushićeni morem, planinama, talasima pa i galebovima koji lete oko broda i čine jednu belu svečanu pratnju iz vazduha. Usput se i omaste sa nekim zalogajem od ostataka turističkih sendviča. Postoji i šala na račun naših Piroćanaca: kako se poznaje brod na kome se voze Piroćanci !?.. Za njim ne lete galebovi. No šalu na stranu, Supetar se približava, vozači ulaze u aute i sada polako uz kontrolisani red od srane posade iskotrljavamo se na tle Brača vrlo uspešno. Čak je i nezgodna zamka između platoa otvorenih vrata i obale prevaziđena. Društvo se ukrcava u auto i krećemo put Bola.
Brač je inače najvišlje ostrvo na Jadranu doseže do 778m nadmorske visine. Sa svojih 400 km2 i 14000 stanovnika spremno i ljubazno prima turiste u svako doba dana i noći tokom cele godine. U sezoni je naravno špic
a ali i van sezone ima dobre ponude u vidu rekreacije i gastronomije. Osim klasičnih sportova na vodi i pod vodom ovde je izraženo planinarenje, paraglajding i vožnja bicikla po izvrsno označenim stazama po celom otoku. Tu je i naj veći teniski centar na Jadranu ( WTA turnir ). Pogodni vetrovi koji duvaju u hvarskom kanalu obezbeđuju odlične uslove za jedrenja svih vrsta. Mali sportski aerodrom upotpunjuje ponudu u vidu panoramskih letova, padobranstva i primanja manjih privatnih aviona. Odavno postoji ideja da se napravi jedna panoramska žičara od Bola do vrha ostrva gde bi bio jedan vrhunski objekat sa širokom lepezom ponude ala Dalmacija.
Do tada, ćemo se mi plebejci zadovoljiti močenjem kontinentalnih guzica u beskrajno prijatnom moru bez puno talasanja i izvoljevanja. Malo dalmatinske spize, kupanja, malo bumbit dalmoškoga vina, čuti gde po koju klapu kako piva i šta će ti više. To je već i za hedoniste primamljivo. Malo me, doduše, nerviraju ležaljke kojih ima po svuda razbacanih na plažama. Zauzimaju mesto a niko ih ne koristi. Zašto? Zato što se naplaćuju skoro kao noćenje u apartmanima. Kažem lepo vlasniku da prepolovi cenu, pa će izdavanje ležaljki krenuti ali ne možeš ti sa „stručnjakom“ za turizam u privatnom sektoru. U Grčkoj su isto tako rasprostranjene ležaljke na plaži ispred bifea ali ako naručiš makar jedno piće kod njih, imaš pravo koristiti ležaljku ceo dan. Ne verujem da su Grci zbog toga u opštem čabru ali ko zna!? Dalmošima se ta ljubaznost neće desiti. Možda su baš oni sa ležaljkama na odbrambenim bedemima pomalo umornog hrvatskog turizma. Umornog od čekanja berićetnih sezona. U Crnoj Gori je ista situacija. Svi bi da ušićare za dva meseca za celu godinu no tu ima i malo genetike. Ne odstupaju od klasičnog isprobanog repertoara. Ponegde se seljak spusti sa brda u nošnji ili bez i krene preterivati u revnosti veličanja tradicionalizma pa dosađuje turistima sa pospanim magarcima u hladu za slikanje. Čovek bi malo da učestvuje u turizmu. Nekada je to bilo normalno. Kada si došao kući i nisi imao sliku sa magarcem, tovarom, kako ih oni zovu, imao si osećaj da postoju velika šupljina u morskom albumu za ovu godinu. Istina je da smo onda imali gumene ležaljke na naduvavanje ala ČeskoSlovenska. Plastičnih ležaljki nije bilo pa se taman magarac uklapao u predviđeni trošak. Tu nema, kao u Grčkoj podvriskujućih hodača-prodavaca na plaži sa Lukumadestima ( grčki fanci ) i još ponekom poslasticom. Ovde, ako hoćeš nešto trošiti ideš na šank. Na plaži nema posluživanja iako si na nekoliko koraka od konobara. U Crnoj Gori ako naručiš espreso i nakon dvadesetak minuta dobiješ tursku kafu nemoj se čuditi. Ako reklamiraš da si tražio expres kafu, dobiješ odgovor: A đe ćeš brže. 
Bol je klasično mestašce sa sa svojom istorijom, tradicijom i ljudima koji su sticajem okolnosti bacili većinu svojih karata na turizam. Ostalo je još dosta dičnih domorodaca koji poštujući svoju tradiciju, ne zapostavljaju maslinjake i beskrajno lepo uređene vinograde. Proizvodnja vina, maslinovog ulja , pršuta i slanih srdela ne bi bilo u tolikoj količini da nema turizma koji je ovo mesto pretvorilo u jedan gradić sa lepo uređenom infrastrukturom i mekom prvoklasnog turizma. Ovo nije Dubrovnik, Opatija ili Poreč haj sosajt turističke Hrvatske. Tu se sretno prilagodila ponuda i potražnja pa se čak i u sezoni, kada je gužva oseća uređen mir koji ni neupućeni turisti ne mogu da pomute. Bračani imaju jedan specifičan dostojanstven način komuniciranja sa strancima i vlajima, kako zovu živalj sa kopna. Uvek su me fascinirala maslinova drva, stara po stotinu i više godina. Ljudi su nekada prehranjivali svoje porodice od toga. Kada se ćerka udavala ona je nosila u miraz nekoliko drva maslina. Tako se osiguravao start mladenaca sa svojim kapitalom.
Ja sam došao sa mojim roniocim i ostalom svitom na nedelju dana. Zaroniti po koji put (dva ronjenja dnevno), osvežiti stara poznanstva i što je ne manje važno malo uživati u njihovoj, za mene predivnoj kuhinji. Bez velikih zvučnih, isiljenih, uveženih naziva jela, ona prava autohtona spiza. Imaju sve. Baš sve po mom ukusu. Ako se ikad budem nagađao sa Svetim Petrom, tražiću tamo gore neki dalmoški kraj da mi bude bliže. Valjda ću zaslužiti ili ću otići da se odmaram pod nekim drugim oblakom. O ronjenju ćemo jednom drugi put. To je poglavlje za sebe. Mi kontinentalci nismo ništa lošiji ronioci od primoraca, čak naprotiv. Mi obavljamo poslove po Dunavu i Tisi, tamo gde oni neće ni da zarone. Nama more dođe kao jedno osveženje rekreativnog nivoa pa makar koja dubima bila. Bivši moj kolega, sadašnji vlasnik ronilačkog centra u Bolu „Dolphin“, vodi moje ronioce i preko pedesetak metara iako ja volim reći da sa opremom na komprimirani vazduh ne treba roniti preko četrdeset metara. Sve što je zanimljivo vidi se u tom delu. Ostalo je samo nepotrebno jurenje dubina.
Tridesetak kilomerata od Superta do Bola se savlada prelaskom planinskog prevoja pa kada se ulazi u Bol, ulazi se na jedan pompozni način. Huncuti su ti njihiovi graditelji puteva. Spuštaš se u mesto a ispred tebe pukne širok vidik i to pravo na Zlati rat, ponos hrvatske turističke ponude (ima noviji naziv „Tanga“). To je jedan peščano šljunkasti uzak rt izvučen u more. Namena mu je višestruka: osim što je izvrsna plaža sa raznovrsnom ponudom, meka je svih mogućih sportova koji imaju jedro i koriste vetar. Jedan deo ostrva je uvek u zavetrini gde su kupači a sa druge strane su sportaši. Maestral koji se diže oko jedanaest sati i smiruje se zalaskom sunca, preko dana obezbeđuje komforno jedrenje. Kupači trebaju biti oprezni jer ugodno ćarlijanje vetra stvara osećaj laganog milovanja tela pa se i ne primeti kada se pretera u sunčanju. Štranderi početnici običo nadrljaju za sledećih nekoliko dana u blažoj varijanti. Hvarski kanal obezbeđuje uvek neka vazdušna strujanja pa nije ni čudo da se tu održavaju velike međunarodne sportske priredbe.
Večeras smo išli u „Mendulu“. Gostiona pod drvetom stare mendule (mandula - badem) po čemu je i dobila ime. Izgleda da se nešto događa . Izgleda da su počeli duvati novi vetrovi. Domaćini ljubazni do ganutosti, odvedoše nas do rezervisanog stola za šest osoba. Kamena terasa sa prijatnim biljem oko tebe, bez komaraca ili druge leteće živine, miris mora, lavande, i cvetacućeg lešnika, osećaj ugodnog ležernog ambijenta lepo me je iznenadio. U tratorijama na obali uvek su bile neke žurbe, frke, mešanje mirisa raznih jela i konobarskih bluza u prolazu, brza naručivanja da stanemo u red za čekanje dok kuhinja svari svačije želje. Ništa od toga. Možda je to sezonski manir ali sad je pred sezona i svaki gost se poštuje i želi ga se što duže zadržati. Naručismo vino, ono crno sa osećanjem oporosti tanina već u vazduhu. Plavac, njihovo autohtono vino bez pretenzija da bude vrhunskog pakovanja. Onako u bokaleti po starom običaju. Pijuckamo, listamo cenovnik proveravajući želje i mogućnosti. Cene vrlo prihvatljive: pržene lignje 10€ , biftek od tune 12€ i tako redom do brancina i dentala (zubatac) koji se već precenjuju. Interesantno je da se ista riba u Dalmaciji na svakih stotinak kilometara drugačije zove (orada – komarča npr.). Neki poštuju stare italijanske nazive, neki domaće dalmatinske, pa onda primorske tamo prema Rijeci pa sve do Ištrijana koji opet imaju svoja imena, način lova, pripreme za jelo pa sve do uvek spektakularnih opisa i hvaljenja ulova.
Naručio sam biftek od tune, neki pržene lignje, neki orade pa se konobar sa puno zadovoljstva povukao idući dva koraka unazad, pa uz lagani naklon krete konačno put kuhinje. Od nekud se čula tiha muzika. Da li zbog nas da smo delovali tako matoro ili ljubaznošću domaćina da pokaže žal za starim vremenima no svirao je Roko Granata „Marinu“. Svi smo počeli pevuckati onako tiho smeškajući se jer svako je još znao reči u originalu. Za susednim stolom i mlada dama pevuši pored svog nezainteresovanog pratioca. Kontakt očima je uspostavlje i hvala bogu da je moja gospođa bila samnom te sam imao izvrstan izgovor. Nekada se kretalo u akciju na prvi znak divljači! Koliko li ima još neisprovociranih skladištenih podataka u našim vijugama. Čovek se ponekad iznenadi šta mu sve leži u memoriji pa povuče kad zatreba. Ima tu dosta minulog rada. Nedugo zatim stižu obilne porcije sa finim očekivanim mirisima, lepo garnirani topli tanjiri. Širok osmeh konobara govori kao da je baš on zaslužan za ovu lepotu kulinarske egzibicije. Zalogaje izvrsno pripremljene hrane verno je pratio Plavac. Poneka se čak i gurao malo napred. Naravno, razmenuo sam malo Tune za nešto liganja sa mojom gospojom, tek da osetim malo i taj ukus. Maslinovo ulje sa češnakom uvek stvara podlogu za bogato naviranje ukusa fruti di mare. Čovek je uvek u najboljim godinama ali kada se uživanje u jelu počinje porediti sa uživanjem u seksu, to je znak da si u prilično najboljim godinama. Svejedno, to veče je prošlo u vrlo prijatnom ambijentu upotpunjeno dobrom morskom hranom, Plavcem i ugodnim razgovorima sa prijateljima. Nije nam se nigde žurilo. Niko nije čekao na slobodan stol. Domaćini su nas sa zahvalnošću još častili nekim svojim domaćim desertom koji nema pisani recept nego se prenosi sa kolena na koleno. Svi znamo da je to mala pričica za turiste no treba biti širokogrud pa pustiti da te domaćini sa nečim frapiraju. Nisu ni znali da su to već postigli svojom prisnošću i poslugom. Doći ćemo i drugi put pod „Mendulu“ - dobri su.
