Centar 2 je gradska zajednica u strogom centru grada koja broji oko 4,000 duša. Ona je deo gradskog jezgra, spolja atraktivna koliko i sama Subotica, a iznutra, što se tiče kvaliteta života, boluje od istih, već poznatih problema, koji nikako da se reše već godinama: prvo i prvo - nema posla, drugo - centar grada jednostavno nije dovoljno atraktivan, nema dovoljno sadržaja da bi privlačio strane turiste, i treće - saobraćajni koridor i dalje prolazi kroz sam centar grada.
Etnička struktura stanovništva je mešana, blago dominiraju Mađari, ali su tu, pored Srba, Hrvata i Bunjevaca, i Romi i Albanci, potom jevrejska opština i subotička Sinagoga, tu je i protestantska crkva, molitveni dom "Filadelfija", reformni pokret adventista, a sa kosovskim Romima došlo je, pored muslimana, i nešto pripadnika derviškog reda Sinani. Ovo je, dakako, više kuriozitet, nego postojan trend, dakle, nema razloga za napade ksenofobije i etno-nacionalističke panike. Kada pritom naznačimo da su ovde locirane zgrade od arhitektonskog značaja za grad, pre svih, nažalost, zapostavljena Sinagoga, potom kapela Sv. Roke, zgrada subotičke Gimnazije, ul. Dimitrija Tucovića (Borovo ulica) itd, možemo reći da je Centar 2 prava Subotica u malom. Gradić u Subotici.
Stanovništvo je pretežno starije, što je standard za naš ostareli grad u prezreloj pokrajini stare Srbije, a pridošlice, odn. "sveža krv" dolazi uglavnom sa Kosova i iz inostranstva. O vaspitanju i obrazovanju sve malobrojnije dece brinu se obdaništa Pčelica (Naša Radost) i jedno privatno obdanište, dve osnovne škole ("Zmaj" i "Ðuro Salaj"), a potom stara Gimnazija "Svetozar Marković", Filološka gimnazija "Deže Kostolanji", Tehnička škola "Ivan Sarić" i Politehnička (nekad građevinska) škola a tu je i Biskupijska klasična gimnazija i sjemenište "Pulinum", pri Subotičkoj biskupiji.
Mesna zajednica je solidno infrastrukturno opremljena, u odnosu na druge gradske MZ može se reći odlično, ali su tu stari problemi sa kanalizacijom (zastarela mreža + nedostajući kolektor), parking prostorom o pijačnim danima, a i grejanje je mnogima problem, da li zato što je skupo, zato što su zime hladne ili nam je opšti standard nizak. Glavna žižna tačka Centra 2 je "Mlečna pijaca" na Trgu Jakaba i Komora, na kojoj se možda može steći najbolji uvid u ponudu hrane, mesa, mleka, mesnih i mlečnih prerađevina, pečuraka, testa i peciva, voća i povrća iz domaće proizvodnje ili uvoza, te iz organske poljoprivredne proizvodnje. Iako se ovde nalazi "Zanatski centar", stari zanati su na ivici izumiranja. Tu je, koliko nam je poznato, jedan korpar i sitar-rešetar. Da li zbog nemogućih uslova za male preduzetnike i zanatlije nisu uspeli da prođu sito i rešeto tranzicije, ili su ljudi izgubili interesovanje za stare veštine i okrenuli se novim (npr. kliktanje mišem), to nam već nije poznato.
Mlečna pijaca dakako nosi i svoje probleme, pre svega zbog smeća koje zna da se širi oko pijace (možda je potrebno još više korpi za smeće i kontejnera), ali bude tu i problema sa logistikom, dopremom robe, noćnim istovarima i pretovarima koji neke građane teraju na insomniju. Dakako, problem je i sa saobraćajem, što prema pijaci, ali pre svega kroz smešno uzani koridor (Zagrebačka ulica) kroz koji i dan danas tutnji gotovo sav drumski transport kroz Suboticu. Bezbednosni ekscesi najčešće se svode na noćne ispade alkoholisanih vandala, pijanu dreku i sumanutu vožnju, a posebnu opasnost po javni moral i porodični budžet predstavljaju prostitutke koje ćoškare ranije kod Poliklinike sada kod katedrale.
Politički život odvija se kroz savete MZ, a pored penzionera i Crvenog krsta koji je delio pomoć Romima koji žive oko pijace, bile su prisutne još neke inicijative, poput SOS Sinagoga, pokušaja da se učini nešto sa ovom, možda najatraktivnijom zgradom u Subotici. MZ nema svojih prihoda, životari od minimalnih gradskih transfera, i aktivnosti se praktično svode na moljakanje gradske uprave i gradskih javnih preduzeća da daju čvrsta obećanja da će neke od gore navedenih problema u dogledno vreme i rešiti. Ali, takva je priča sa svim mesnim zajednicama - ovaj nivo lokalne samouprave nedovoljno je iskorišten, neki kažu zato što nema para, a možda tih para i nema zato što su osnovni nivoi lokalne samouprave nedovoljno iskorišćeni?
Zabave i noćnog života više nema (nekada su tu bile poznate subotičke diskoteke), ali zato ima gastronomije. Može se dobro jesti kod "Bata Koleta", ili u "Play Offu", a tu su i stari, već legendarni, restorani "Népkör" i "Spartak". Na kafu i kolačiće može se otići u poslastičarnice "Bodiš" ili "Minjon". Kulture, one visoke, ima u Gradskom muzeju, Art bioskopu i pozorišzu "Kostolanji", ima je u nekoliko manjih privatnih galerija, a tu je i nekdašnji omladinski centar "Mladost" u Harambašićevoj, koji nekako preživljava i, dakako, KUD "Bunjevačko kolo".
Prirodni resursi u strogom centru grada više ne postoje, ali treba pomenuti da je ovuda, ka Prozivci, tekla rečica Vok ili Jasenica, kako je već ko naziva. Danas te fantomske rečice teku famoznim i misterioznim podzemnim tunelima Subotice.
