Лаза Бешлић био је велепоседник, али имао је велико и отворено срце за солунце и колонисте којима је давао, помагао и спашавао их.
Обични људи, својим свакодневним чињењем ретко исписују велика поглавља историје, па ипак, некада су управо они једини спас и нада у многим тмурним временима.
Није данас много оних који знају за Лазу Бешлића, добротвора из села Бајмок поред Суботице. О њему и ониме што је чинио сведоче они који га са захвалношћу памте попут Пере Шуњке, из суседног села Мишићева.
Преци породице Шуњка били су Солунци, те су у Војводини добили део земље. Стигли су, као и многи њихови сународници, са завежљајем и жељом за бољим животом. У томе им је руку помоћи међу првима пружио мештанин Лаза Бешлић.
„Спадао је у велепоседнике, имао је имање од око 800 хектара, у делу према мађарској граници које се зове Пустара Шара, а сада припада насељу Алекса Шантић. Постоји прича како је увек возом од Бајмока ишао до Шантића, а ту би га на станици чекао кочијаш да га вози до салаша. Никада није пошао а да није повезао некога од мештана који би туда пешачили“ прича Шуњка. Међутим, то је тек мали део онога по чему је остао упамћен.
Међу солунцима који су пристигли у Бачку био је и Божо Шуњка, деда стриц код кога је одрастао саговорник „Политике“. Иако различитог менталитета, социјалног статуса, Лаза и Божо брзо су се спријатељили. У оно време када је Солунцима свега требало, многи су им семе за сетву давали на камату. Лаза је био једини који је тражио да му се врати исто онолико колико је дао. Није каматио туђу невољу – препричава сећања своје породице Перо Шуњка. „И не само то, давао им је свој алат, плугове, коње, а као председник некадашње општине Бајмок издејствовао је да Солунци буду ослобођени плаћања пореза на земљу, и то је трајало до 1941. године“, прича Перо.
У сећањима Моме Капора, чији део породице је живео у Бајмоку, стоји запис о Бешлићу као „једном дивном старом Буњевцу...који је помагао колонистима да се окуће и презиме прве страшне зиме после Првог светског рата и позајмљивао им пшеницу и курукурз у неродним годинама, а ми код њега ишли у госте као код најрођенијег“.
У породици Бешлић неговало се пансловенство, па је остало забележено да је 1919. године када је краљ Александар обилазио новоприкључене територије, мада још Тријанонским миром није повучена граница, Лазин отац Тадија поздравио је регента Александра када се његов воз зауставио у Бајмоку. Ти принципи панславенства, човекољубља и осећаја правде дефинисали су поступке Лазе Бешлића.
„У мојој породици остало је упамћено како је мом оцу Гојку говорио: учи децу да буду поштена, требаће поштених људи!“ каже Перо Шуњка.
Ове поуке добре за сва времена први се држао Лаза Бешлић. Када су 1941. године, са уласком мађарских фашиста сви Солунци и сви накнадно досељени интернирани у логор Шарвар, Лаза је редовно слао пакете својим мештанима.
„Лаза је деда стрицу Божи слао писма и пакете са мало сланине, ћебади, сапуна и онда би Божа то делио међу мештанима у логору Лаза је заједно са још неколико угледних Суботичана помагао да се људи, посебно деца, избаве из логора“ прича Шуњка.
После рата, Лази је остављено три јутра земље у две парцеле и кућа под бројем шест у бајмочкој Улици Браће Радића. У њему није било огорчења због тога. Део задружног имања пољопривредног добра у Бајмоку чинила је његова некадашња земља. Било је задирикивања по селу што је Никола Фејсов, директор, а некадашњи његов радник и даље навраћао код, како су га звали „газда Лазе“ да разговарају о томе шта и како сејати и радити на земљи. „Људи су га поштовали. Знам да су на имању у Алекса Шантићу део синдикалне касе прве помоћи издвајали како би сваког месеца обезбедили газда Лази пензију. То је била воља самих радника, и тако нешто мало ко памти и зна“ каже Перо Шуњка.
Лазо Бешлић имао је и четири ћерке: Матија се удала за Лајчу Јарамазовића, послератног посланика у СФРЈ, Мара за партизана из Чачка Дојчила Митровића, брата народног хероја Ратка Митровића, а потоњег директора Завода за издавање уџбеника. Трећа ћерка Веронка није се удавала а најмлађа Ана рођена је 1912. године на Пустари Шара, а уписана је у историју уметности као једна од наших првих и великих вајарки. Лаза Бешлић умро је у дубокој старости, 1983. године. Иницијатива да улица у Бајмоку, која је водила управо до његовог некадашњег имања понесе име Лазе Бешлића пропала је кроз административне зачкољице. На згради месне заједнице у Алекса Шантићу Удружење потомака солунских добровољаца и поштовалаца поставило је у знак захвалности спомен плочу са његовим именом. И то је за сада једини помен и сећање на доброту коју је давао својим мештанима онда када им је то било најпотребније.
