Svetislav Basara, književnik, dobitnik Ninove nagrade za 2006. godinu. za roman "uspon i pad parkinsonove bolesti"
Judita Plankoš, medijator večeri:
Basara smatra da je istorija nepouzdana, jer posle izvesnog protoka vremena sva sazanja o njoj više nemaju prethodno značenje. Takođe, razočaran je pozitivitičkim naukama jer nisu donele očekivane rezultate. Smatra da smo se odrekli Boga a da se nismo snašli u situaciji koja je ostala iza toga....
Petar Arbutina, književni kritičar – eseista – urednik DERETE....
uspon i pad parkinsonove bolesti posle dvadeset godina je nastavak emocija iz knjige Fama o Biciklistima, prve Basarina nominacije za NINovu nagradu. Smatram da je ovo jedna od najboljih knjiga u zadnjih petnaestak godina na našim prostorima.
.................
Junak romana želi da biće ruskog naroda – ovde smatranom metaforom svih slovenskih naroda, progleda iz prave perspektive. A da bi to postigao mora postati svestan svoga duha, a pri tome onda morate postati svesni svih ovih laži koje su deo vaše takozvane opšte slike o svetu koji vas od te istinske slike duha i odvlače.
Jedna od tih svetih laži jeste i ta večna ideja o zdravlju kao okosnici svega posotjećeg. O zdravlju koje ne poznaje instancu duhovnog. O zdravlju koje ne podrazumeva da se bolesti duše pre svega moraju neminovno reflektovatina telo, a da nije obratno!
Jer kako se ovde u romanu i u jednom momentu kaže mi nemamo posla sa bolešću koja je napala čoveka već imamo posla sa bolešću koja je postala čovek.
....................
E sada, jasniji, zanimljiviji deo...
....................
Svetislav Basara:
Ova sredina je sklona hipohondirji i paranoji i ja sam se pokajao što sam dao naslov knjizi - uspon i pad parkinsonove bolesti- jer mi je taj naslov doneo mnogo dosadnih pitanja novinara koji su bili radi da saznaju kakva je to nova bolest. Da li preti nova epidemija Srbiji, ptičiji grip... Novinari su površni ljudi – čast izuzetcima.
I tako su tima natpisima skernuli tok na čisto medicinsku stranu koje ima ovde ali samo kao okvir u kome se odvije jedna mnogo važnija priča.
Naime mene bolest u fiziološkom smislu vrlo malo interesuje osim kad sam bolestan. Mene interesuju bolesti koje se ne doživljavaju tako, nego naprotiv one koje se kao izraz napretka ljuskog roda, kao neka osvešćenost, ispunjenost, istorija, a to su ideologije.
Zadnjih deset goddina sam jako zainteresovan za taj fenomen i puno sam čitao razne literature i dosta podaleko nazad u vremenu, jer čitati ideologije same i politke nastale iz njih nema smisla.
Naime hteo sam, sebe radi, da vidim, jer.... ideologije ne nastaju preko noći kako nam se to pokazuje. 17-te prevrat u Rusiji, sredinom tridesetih nacisti dolaze na vlast, nešto ranije fašisti u Italiji. Nije to baš tako, preko noći, morala je da bude neka priprema i ja sam je zahvaljujući lektiri – nije to moj pronalazak, to su mnogo istančaniji duhovi od mene pronašli. Pisci tradicijskog pristupa istorije, poput Genonoa, Gastorijadisa koji nastanak ideologija, početak sunovrata zapadnog sveta lociraju u doba prosvetiteljstva. Znači kada se pravi dramatičan – radikalni raskid sa religioznim habitusom koji je do tada bio dominantan.
Znači ljudi su svoje postojanje i svoje delovanje i identitet gradili u odnosu prema Bogu, prema jednom transcendentnom Bogu, ali živom Bogu, koji se znači meša u ljudske stvari. Ne nekakav, po bogu Rene Dekarta, koji je početni neki časovničar, koji navije sat i potom pusti da se istorija sveta odvija.
...
Kada sam ja izneo te teze svojevremeno- pre pisanja ova dva romana, naišao sam na popriličan otpor materijalističkih, ovde intelektualaca i onih iz komunističkog režima... i onda sam mislio da je bolje to nekako na umetnički način... eseji su suvoparni i ja ih ponekad pišem ali nije mi tako zadovoljstvo kao kad pišem umetničku prozu i hteo sam da bi meni bilo zabavnije a i čitaocu verovatno da to nenamateljivo u umetničkoj formi obradim kao jedan roman.
Prethodni roman Srce zemlje... nema bolest u naslovu ali ima Ničea – koji je veliki bolesnik. Koji je čitav život proveo u teškoj bolesti, ali glavni junak, čitava plejada likova koje ja... duboko sam uveren, znači ljudi umetnika koji polako popločavaju put nastanku nacizma. To su takozvani romantičari, pesnici, pisci, muzičari, pogotovu oni koji oživljavaju te paganske mitove – germansku mitologiju valahale i koji utiru stvaraju jedan duhovni ambijent – ako se to može nazvati duhovnošću. Bolje reći jedan mentalni ambijent u kome može da nastanu takvi sekularni pokreti kao što je nacizam i fašizam.
Ideologije se naime uvek javljaju tamo gde čovek nema više ideja. Kada ne zna šta će sa sobom kada ne zna kako će da živi u dobima krize smisla... i onda se logično javlja ideologija kao nacrtan život, kao spisak stvari koje treba da uradimo, popis predmeta koji su dobri ..
.. znači jedna projektovana budućnost ... i nevolje koje nastaju zbog ideologija nastaju što mi n emožemo budućnost nikako projektovati. Ona ne zavisi od nas.. Naši mentalni popisi želja se ne uklapaju u tu realnost i otuda dolazi do stravičnih ratova kolizija pokolja, genocida, holokausta...
Znači glavni junaci ove dve knjige su ideologije u prvoj su bile nacizam i fašizam ovde je boljševička ideologija od koje smo mi propatili do pre 17godina a bogami i dan danas patimo od tog recidiva i uzroci znači jedno stanje raspadanja u carskoj Rusiji koja je zapravo iznedrila revoluciju. Tu je na čitaocima da prosude koliko sam ja to uspeo uverljivo da uradim a na meni je da ja u sledećoj knjizi pronađem neke nove teme i da dam neki neutralan naslov da ne bi morao da odgovoaram na „pitanja novinara“.
Eto...
Judita Plankoš: Vi takođe govorite o ekološkoj katastrovi o pojavi ekoloških zaokreta – o kritičnoj tački posle koje se više ne može nazad! I da smo mi tu tačku prešli u pogledu ekologije ..
Svetislav Basara: Pa ja mislim da je nepopravljivo.. i ekologija je jedna mala, doduše benigna ali ideologija. Primećujemo da svet oko nas postaje prljaviji ali nećemo da se odreknemo, naravno nikome ne pada na pamet, stvari koje uzrokuju zagađenje sveta. Smeta nam to, tražimo načine da se đubrište te otrovni materijali nekako eliminišu.. ali nećemo da se odreknemo vožnje automobila, da nam gore sijalice,
Entoropija je velika .. to je energija koja je iskoršćena i ne može se više vratiti.
Mislim d aje to kranja utopija, napraviti čist svet koristeći prljave tehnologije, imajući prljave misli,.. sve je to usko povezano i mislim da nema nikakve šanse da se to promeni.
Judita Plankoš: Vi to isto spominjete i za ideologiju, posle francuske revolucije je bio jedan takav momenat kada se više ne možemo vratiti prethodnom stanju..
Svetislav Basara: Pa,... mogućnost postoji .. nije to nekakva metafizička nužnost da se ne može vratiti ali ja čisto sumnjam, odnosno gotovo sam uveren da je to nemoguće i da je ovo stanje u svetu jedna logična posledica stvari koje su se radile pre 300 ili čak 400 godina.
Mi znamo da je jako teško promeniti biografiju jednog jedinog čoveka. Celog života je bio lenj, neradnik, sklon piću, ... male su šanse,.. biva ponekad da se takvi ljudi promene.... ali to su krajnje retki izuzetci. E sad,... kakve su šanse da ovaj svet koja nastanjuje nekoliko milijardi ljudi, međusobo krajnje zavađeni, kakve su šanse da se napravi preokret? Ja mislim da su nikakve. Ali ostavlja se neka mogućnost u pozitivnom preokretu.
Nije zatvoreno, samo znači nije verovatno!
Judita Plankoš: U NINu piše nekoliko tekstova o Traktati o svaštanečemu...
O tablodima.. Tamo gde nema ceremonijalnosit, nema ni lepih manira. Gde nema lepih manira, tamo počinje tabloidizacija svega i svačega. .... Otuda je fenomen tabloida usko povezan sa tabloidnošću ovdašnje realnosti. ....
Ukoliko visoka kultura u najširem smislu ovde tavori u bedi i poluilegali prepuštena fizičkoj izdržljivosti stvaralaca ukoliko država i državnici protežiraju subkulturne ličnosti i pojave u koliko ih šta više koriste za realizaciju svoji parapolitičkih nauma, ukoliko politička nepodobnost nekog autora i kulturnog projekta znači njegovu osuječćenost šta drugo možemo očekivati nego polavu tabloida i tabloidnih vidova ponašanja...
Pitanje... kada i kako će kultura biti prva na lestvici vrednosti?
Svetislav Basara: Pa male su šanse i za to. Gotov nikakve.
Naime ovde se vlada uz pomoć nekulture i uz pomoć odsustva lestvice vrednosti. Kada bi ovde bila na snazi jedna autentična lestvica vrednost iljud ikoji vladaju nad nama bili potpuno beznačajni tipovi – srenjoškolski profesori, šverceri, muljatori, beznačajne ličnosti u svakom slučaju. Mi nemamo ni jednog čoveka nakon smrti Zorana Đinđića koji ima integritet koji ima viziju. To su ljudi politikanti, prevaranti na prvom mestu.
Znači ljudi koji ne samo da nemaju vizija da nemaju šta da urade sa ovom zemljom i njenom budućnošću nego nemaju ni viziju kako da dođu na vlast.To vidimo, jer ne znaju kako će da sastave vladu u jednom krajnje kritčnom periodu naše zemlje, kada jedan deo njene teritorije ovog puta i zvanično odlazi postaje nezavisna država.
Znači vidimo jednu opštu konfuzilju ljude koji ne znaju kud udaraju! Što se kaže u našem kraju u zapadnoj Srbiji.
Ne postoji ni jedan način da bi oni potpomogli visoku kulturu ili uljuđivanje i te forme ceremonijalnosti – upristojavanja, jer kada bi se to dogodilo oni ne bi mogli da budu u jednom takvom ambijentu jer jesu to što jesu.
Petar Arbutina: iz jednog eseja Svetisavala Basare, parafraziraću...
Srednjovekovni kraljevi su nekada na svojim dvorovima imali Lude čiji je zadatak bio da pokažu da ljudska mudrost ništavna pred Bogom A sadašnji vladari nemaju kraljeve na svojim dvorovima koji bi ih barem mogli da nauče lepom ponašanju..
Basara: Sve vrste umetnosti koje nisu turbofolk, državni slikari, državni režiseri ali apsolutno sve grane umetnosti su ovde u gorem položaju nego što su bile za vreme komunizma ili Slobodana Miloševića. Miloševićevi ministri kulture,... Milošević je bio opak čovek.... ali njegovi ministri kulture su više radili na polju kulture nego ova dvojica dosadašnjih ministara.
To meni nije drago da kažem jer sam ja 11 godina sa tim ljudima bio u tom pokretu Otpora protiv Miloševića, ali realnost je jednostavno takva. Ova garnituru i ovu koja će sledeća doći, kultura apsolutno ne isteresuje. Njih interesuje šund, kič i prostakluk.
Judita Plankoš: Šta mislite da li bi školstvo moglo da pripomogne u toj promeni, da kultura dođe na prvo mesto?
Svetislav Basara: Pa ne znam....znate šta.. ja sam davno završio škilo. Ne interesuje me to.
Teško je to. Onemogućeni smo sasvih strana. Ja ne znam kakav je školski sistem danas. Verovatno je i to neki pačvork svega i svačega.
Ne može. Nema parcijalnihr rešenja. Društvo se mora reformisati u celini... Ne možemo reformisati sport pa da imamo dobra sport, a sve ostalo...
To su spojeni sudovi. Sve sfere jednog društva svi domeni su povezani međusobno. Pa ako riba smrdi od glave znači ne može se rep napraviti mirisan da bude. To jedna bezizlazna borba do jednog dana a daj bože da to bude što pre.. jedna kompetentna politička elita, koja će se sigurno pojaviti, pre ili kasnije ne preuzme u svoje ruke i ne postavi stvari na svoja mesta.
Sa ovima ljudima ne možemo očekivati ništa.
Judita Plankoš: A kada smo govorili o tome kako redefinisati patriotizam da čovek daje državi...
Svetislav Basara: A da izvinite, nisma odgovorio na to pitanje...
U beogradu ima puno javnih zgrada na kojima piše Miša Anastasijević – svom otečestvu, Sava Igumanov .... Po meni su to patriote. Ljudi koji su radili u toj zemlji koi su se obogatili ali su deo svog bogatstva poklonili, znači, narodu.
Domaći patiroti dolze iz nekekvih selendi sa najlon kesama i grade slične te palate kao te Save Igumanova. Znači oni uzimaju od države, bogate se od države a ne bogate državu. Da ne govorim o tome da ne samo u matrijalnom... Ovde pseudo politička elita ne dozvoljava da se najbolji umovi ovoga naroda uključe u ..., jednostavno da se prihvati kao kulturna činjenica. Već se i tu napravio geto narodnjačkih guslarskih poeta i prozaista, režisera i šta ja znam, koje su jedino kao podobne a sve ostalo je neka novotarija sa zapada, neka izdajniča literatura, film, muzika.... znači vrlo se malo menja...
Petar Arbutina: Šta je patriotizam?
... kada se nađe pred mletačkom kasom i kada mu dužd kaže: uzmi iz kase koliko hoćeš, a on iz svoje sirotinje izvadi neki bakrenjak i ubaci u kasu. Zbog toga je mletačka kasa velika što joj svi daju a ne zato što svi iz nje uzimaju, kod nas je obrnuti slučaj. To je slučaj sa patriotizmom i naravno...
Svetislav Basara: To je jedini razlog zašto je Srbija siromašna zemlja. Inače po svojim prirodnim bogatstvima i položaju i svemu ostalom, mi smo trebali da budemo bogatiji od Grčke ali bući da imamo mnogo patriota koji prazne kase. I zato je kasa prazna, zato se truckamo po rupama od puteva i lutamo u nedostatku putokaza i zemlja liči jednostavno,... i gradovi počinju da liče na Grozni, na Islamabad, ne znam ni ja na šta više. To je to.
***********
to je to! završen transkript oveknjiževne večeri za razliku od transkripta Peščanika koji čeka još nastavak rada.
2007.03.09.02.10.
***************
Po završetku "razgovora" - slušaoci su u većem broju prišli i kupovali po primerak nove knjige autora koji je iste ljubazno potpisivao. Cena knjige je bila 650.00 din.
Imao sam sreću - nesreću da imam kod sebe suvišak novca pa sam i ja kupio primerak u nameri da je poklonim kada pročitam.
***************
