Subotica.info on Facebook Subotica.info Google+ page Subotica.info Twitter Subotica.info YouTube channel Email Subotica.info Subotica.info RSS feed

Radnik, heroj, udarnik

Ned, 17.03.2013 - 23:43 -- darko.kovacevic

Lazar Brčić Kostić, (rođ. 1950) poznat kao Karlo, ili Karlo Siromah, protestni je pevač, da, baš kao Dilan, Donovan, a naši ljudi pominju i Ivicu Percla. Rođen u Subotici, gde je živeo sve do 1993. godine, kada je otišao, razočaran, u Kanadu, gde i danas živi i radi, u Vankuveru.

Lazar: Prije nego pređemo na razgovor, moram da prokomentarišem sam uvod. Tačno je da se veoma dugo bavim protestnom muzikom, koja objektivno više i nema onu težinu koju je imala krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih godina. Uostalom, u muzičkim kategorijama ili "music genre", više i ne možete naći "protest" kao žanr. Isto tako je pošteno reći da moje bavljenje muzikom nije bilo profesionalno niti komercijalno, tako da bih se ovde sada poslužio tvojim rečnikom iz netizenskog almanaha, i sebe svrstao u nekoga ko se celog života bavio nekakvom netizenskom muzikom.

Darko: A počelo je još davnih 60-ih godina. Kako je Subotica izgledala pre pola veka, i zbog čega si još tada krenuo sa svojim protestnim pesmama?

Lazar: Prvo ću nakratko da se osvrnem na tvoje podpitanje: "Kako je Subotica izgledala pre pola veka". To je bio jedan miran paorski grad, u kojem je tramvaj bio srce prevoza, ulice su bile popločane "zlatnim" ciglama, sa drvećem koje je donosilo plodove gelegunja, koje smo koristili kao "municiju", da je kroz praznu trščanu cev upucamo u nečije noge. Dane smo provodili na gradskm stadionu... Da sumiram, ostaje jedno lepo sećanje na te dane "laganog hoda".

A prvu akustičnu gitaru sam dobio davne 1960. godine, da bih odmah zatim završio, privatno, dvogodišnju školu za klasičnu gitaru. Prosto neverovatno, ali eto, već te 1960. su postojale privatne škole, i to pri društvu OKUD Mladost. Klasičnu gitaru sam dosta dobro svaladao, ali sam ubrzo zatom shvatio da to nije ono sto me privlači. Početkom 1962. počinjem sve više i više da skidam rockenroll i country pesme. Trošeći sate i sate na akorde, počeo sam da osećam potrebu da uradim nešto svoje, tako da 1964. godine pišem reči i muziku za svoju prvu pesmu pod nazivom "Divni dani su bili to".

Nakon te prve pesme, u periodu 1964-68. sam napisao nekih 30-35 pesama, uglavnom rokenrol stila, od kojih je jedna i do danas ostala veoma zapažena, a to je pesma pod nazivom "Tvoj rođendan". Međutim, radeći sve ove pesme nisam osećao da sam u celosti sebe zadovoljio, nešto je tu nedostajalo, neki "bunt" me je vukao da sve to pokušam da izrazim na drugačiji način. Brzo sam shvatio da su protestne pesme prava stvar, koja me privlači.

Tako da u periodu 1968. i kasnije veći deo pesama koje stvaram u sebi nose neku poruku protesta.

Darko: Da li si zaista bio "Sin siromaha", ili je to bilo, eto, kao nekakva poza?

Lazar: Pesma "Ja sam sin siromaha" je prva pesma koja na jedan zanimljiv način iskazuje duboku poruku društvene nepravde, koja je uvek postojala, i čini se da nema šanse da ikada, dok čovečanstvo postoji, nestane. Pesma je napisana 1968. godine, i bila je izuzetno popularna u svim krugovima u kojima sam se kretao. Tako, na primer, na radnoj akciji Novi Beograd '68, ova pesma postaje hit radio stanice omladinskog naselja, i izvodi se nekoliko puta na drugom programu Radio Televizije Beograd. Kasnije, kada sam u periodu 1970-80. muzicirao u narodnom bendu "Mali Palić" sa Bujicom (Bucom), Milanom, Svetozarom i Janošem, često puta smo ovu pesmu izvodili u delu muzike za ples, i uvek se javljala gomila pitanja, "odakle ova pesma, ko je izvodi" etc. I danas kod mogih koji poslušaju ovu pesmu emocije izmešane sa nekim osećanjem bunta porastu.

Da li sam zaista bio sin siromaha? Ja bih rekao da jesam - to je bila jedna prosečna porodica u kojoj je tata radio kao željezničar, gde se kraj sa krajem sastavljao od meseca do meseca. Ali, ako tvoje pitanje ima za cilj da otkrije da li je to bio izvor inspiracije za samu pesmu, rekao bih da nije. Inspiracija je došla odnekuda, jednostavno neobjašnjivo.

Darko: U to veme se išlo po Omladinskim radnim akcijama. Radilo se i družilo, eto, bez para. Neki kažu da to nije bilo u redu. Kako danas gledaš na to?

Lazar: Bilo je to vreme drugačijih moralnih vrednosti, i ja samo mogu da kažem da se tim vremenom ponosim. Kritike svega toga su mi poznate, i u jednom periodu vremena, tamo početkom devedesetih, kada smo sve počeli rušiti, i ono što je bilo dobro, i ono što je bilo loše, skoro da i ja poverujem u takve priče!

Međutim, kada sam došao na ovaj najzpadniji zapad, shvatio sam da je podosta toga od onoga ono što su nam pričali o zapadu bilo ili laž ili neznanje. Ovde sam sreo ljude "gladne" takvih vrednosti; masa zaluđena novcem i samo novcem, traži na sve moguće načine da iskaže i one svoje najlepše ljudske osobine - davanje bez nadoknade. Tako ovde srećem ogromnu pojavu dobrovoljnog, volonterskog rada, pa čak i organizovanog dobrovoljnog rada. Mogu slobodno da kažem - nekakvi oblici modernih radnih akcija za mlade, koje ovde nazivaju letnjim kampovima ili tačnije "Scout Movement".

Daklem, sve kritike tog dobrovoljnog omladinskog rada na radnim akcijama su zasnovane na nekim pogledima bez dovoljno mašte i realnosti. Svim kritičarima bih preporučio da dobro prouče pojam "scouting", koji je nastao u srcu tog najzapadnijeg kapitalističkog sistema, pa da onda otvorimo pitanje da li su Omladinske radne akcije bile nešto pozitivno ili ne, i da li je možda potrebno da se razmisli, da se i danas neki sličan dobrovoljni rad organizje, pa makar to bilo ono što se ovde na zapadu zove scouting.

Darko: Bio si, mnogi nisu hteli u to da poveruju, jedan od najmlađih direktora u tadašnjoj SFRJ. Kako si to uspeo? Onamo protestni pesnik, ovamo funkcioner?

Lazar: Tačno je da sam u svojoj 25. godini imenovan za direktora Vodovoda i kanalizacije Subotica (tamo neke davne 1975), i rekao bih da je to bio splet okolnosti u sprezi sa činjenicom da sam u veoma kratkom roku, od neke 2 godine, stekao ogroman autoritet u samom kolektivu. Za ovo moje imenovanje vezane su dve angedote:

Prvo, sećam se da je u to vreme bilo podosta komentara koji su došli od Opštinskog komiteta SKJ, posebno zbog toga što sam u to vreme muzicirao u orkestru "Mali Palić". Pitanje koje je kružilo bilo je: "A kako će to da izgleda, da neko ko svira po kafanama i bircuzima, da bude direktor vodovoda?" Ali podrška koju sam imao od kolektiva je bila nezadrživa, tako da se sve to završilo jednom šaljivom anegdotom - "žalite se upravi Vodovoda".

Druga anegdota vezana je za ondašnjeg direktora pančevačkog vodovoda. To je bila jedna ljudina pred penzijom, i kada je čovek čuo da je u Subotici imenovan direktor sa svega 25 godina, on je rekao: "Ja to ne verujem, to je nemoguće, moram u to lično da se uverim, i ako je to tačno - ja ću odmah da se penzionišem". Ubrzo je lično doputovao u Suboticu da se upoznamo, i nekoliko meseci nakon ovog događaja zaista je i podneo molbu za penziju i penzionisao se.

Mojim imenovanjem nisu bili oduševljeni, kako sam to već rekao, ondašnji partijski centri moći, ali zahvaljući činjenici da sam kao inžinjer - pripravnik u Vodovodu i kanalizaciji nekih 7 meseci proveo radeći neposredno u svim delovima ovog kolektiva, od čišćenja kanalizacije, ispiranja vodovoda, kvarova na mreži, noćnih dežurstava etc, imao sam priliku da se neposredno upoznam sa svakim uposlenim, da pored teorije sagledam praktične probleme ove delatnosti, i tako steknem dodatno znanje koje je bilo presudno za sve ono što se posle odigravalo.

Darko: Kao direktor "Vodovoda", ovo mi je interesantno, moram da te pitam, bio si i jedan od retkih ljudi koji su istražili tajanstvene subotičke podzemne tunele? Možeš li nam nešto ispričati o toj avanturi?

Lazar: Ovo je jedna tema meni posebno draga. Nekako, kanalizacija je za mene bila više nego posao, nekako je to postala moja opsesija, a mislim da je na to uticao taj neposredni rad tokom pripravničkog staža, kada sam imao prilke da vidim ali i da iskusim sve izazove, rizike i težinu ovog posla. Noseći u sebi jedno duboko poštovanje prema ljudima koji su radili ovaj posao, a koji je bio nedovoljno poznat ne samo javnosti, već i samom kolektivu Vodovoda i kanalizacije, osetio sam potrebu da ovome posvetim posebnu pažnju. Tačno je da sam, i to najviše u periodu 1973-80, lično prešao kilometre i kilometre površinskih i podzemnih kanala, kojima se moglo proći, odnosno, silazio u šahte onih kanala koji su bili mali i neprohodni, uključujući i stare zidane kanale oko Jevrejske crkve, okoline bivšeg Fekete kupatila, Gradske kuće i Korza. Zatim sam prepešačio i veći deo glavnog kolektora, duž Prvomajske ulice, delovima kanalizacije na Radijalcu, kanalskom čvoru oko pošte, i mnogim drugim lokacijama, uključujući i sve otvorene kanale Palića. Isto tako sam imao prilike da se upoznam sa dokumentima u vezi kanalizacije, kako iz arhive grada, gradskog muzeja, tako i arhiva samog Vodovoda i kanalizacije, gde sam imao prilike da nađem pisana dokumenta, crteže i planove stare, još iz XVIII veka, uključujući i detaljan projekat prečišćavanja otpadnih voda, razrađen još početkom XX veka.

Svakako bih još želeo da dodam da sam, sa još nekoliko radnika kanalizacije, gotovo u celosti prošao napuštenim kanalskim sistemom pored Veterinarskog zavoda, gde se ispod zemlje nalazi i najveća betonska građevina subotičke kanalizacije, koja je nažalost ostala zabeležena kao projekat koji je svojevremeno (šezdestih godina), nakon izgradnje napušten.

Malo je poznato da sam lično rukovodio radovima 1975. godine, kada su izvođeni prvi metri kanalizacije pored Palićkog jezera, kao i na radovima oblaganja nasipa na sva tri ribnjaka na kojima je bila angažovana ORA Palić, kao glavni izvođač radova, uključujući i povezni cevovod Palić - Krvavo jezero.

Kao uspomena na to vreme ostala je fotografija na kojoj bi neki možda mogli prepoznati i mene.

Darko: Pa, dobro, nakon putovanja kroz tunele, hajde da se malo bacimo u fantaziju. Da li se tebi čini da su to samo odvodni kolektori, ili ima tu još neke misterije? Liči li to na neki podzemni grad, ili na kakve podzemne puteve? Na šta to tebi najviše liči?

Lazar: Mi ovde moramo jasno da razgraničimo objekte koji su u sklopu gradske kanalizacije, bez obzira da li se radi o starim zidanim, ili novim kanalima, od objekata kao što su neki namenski prosotri ispod starih zgrada, razni podrumi, i eventualno neki priključni vodovi na ulične delove kanalizacije. A posebno od svega ovoga mora da se razmatra prostor na kome se nalazi Franjevačka crkva, jer prema dokumentima iz prošlih vekova, na tom prosotru se nalazila tvrđava koja je sasvim sigurno u svom podzemnom delu morala imati i neku mrežu podzemnih tunela/kanala, podruma, i sasvim sigurno bunara za vodu. O ovoj materiji gospodin Miodrag Radojčin iscrpno i argumentovano govori u svojoj knjizi “Tajanstveni hodnici Crnoga cara”, (poznato i kao - tajni prolazi ispod Subotice) i ja bih rekao da tu nema osnova za bilo kakvu sumnju, pre svega jer sam i ja lično imao prilike da se svojevremeno sretnem sa nekim dokumentima na ovu temu.

Bez obzira na sve ovo, sasvim je sigurno da svi ovi podzemni objekti čuvaju neku svoju tajnu, i u te objekte ljudi su ulazili ili su se uvlačili iz raznoraznih razloga. Ono što je bar za mene čisto, kada je u pitanju sama kanalizacija (stara zidana ili nova) jeste da se tu radi isključivo o objektima koji su namenski građeni za ovu svrhu. Uostalom, skoro za sve te stare zidane kanale u arhivima Vodovoda i kanalizacije treba da postoje detaljne skice (ja sam lično sve to imao prilike da pregledam i proučim) sa veoma preciznim podacima o lokacijama i dimenzijama. Ogromna zasluga da su ova dokumenta u to vreme bila precizno sistematizovana mora da se oda gradskom inžinjeru gospodinu Otonu Tomaniću, koji je na ovoj materiji sistemski radio između dva svetska rata.

Ono što je tačno i što ja iz mog ličnog iskustva mogu da kažem jeste da je ulazak u te podzemne objekte veoma zanimljiv, posebno kada je u pitanju stara zidana kanalizacija, i svako ko se usudi da u ove objekte uđe može da doživi prilično ubedljiv osećaj mističnosti.

Bitno je da kažem da ulazak u ove podzemne građevine nosi rizike i da, ukoliko se neko odluči da u ove objekte uđe, treba da uradi sve propisane predradnje, pre svega radi sopstvene lične zaštite. Dobro se sećam slučaja (1978-79), kada smo skoro izgubili čoveka zbog nedovoljno ventilisanog kanala. Ulazak u kanalizaciju i uopšte u bilo koje druge podzemne objekte mora biti dobro i stručno pripremljen.

Darko: O čemu peva pesma "Tri mandala?"

Lazar: Naziv ove pesme je "Tri kuguara", ali je tačno da se u pesmi kaže i tri mandala, iako ni sam ne znam kako sam do ove reči došao. U kontekstu teksta pesme jasno se može shvatiti o čemu se ovde govori. Ova pesma je na jedan slikovit, a možda i najkraći način opisala ko su glavni akteri u raspadu naše države, i verujem da će svako kome je bliska ova prošlost lako odgonetnuti na koja se to tri mandala/kuguara misli.

Darko: Evo jednog teškog pitanja. Raspad se dogodio, mnogi ljudi napravili su elaborate, knjige, studije, ko zna, možda i karijere na proučavanju tog raspada. Šta bi ti postavio kao ključno pitanje u vezi sudbine Jugoslavije, kao ključno pitanje na koje možda još nismo dobili odgovor?

Lazar: Mislim da si duboku u pravu da je ova tema elaborirana sa svih strana. Ako bi neko pitanje trebalo da se formuliše, onda bi se to možda ticalo 70-ih godina, kada je izgledalo da je sve u najboljem redu, a u stvari fitilj se tada potpalio.

Evo šta se meni lično dogodilo: 1973. godine, u jeku javne rasprave oko Ustavnih amandmana SFRJ, i usput da kažem, jedne “rasprave” kakva se samo u obdaništima može sresti, kada su se ti amandmani od A do Ž čitali na zborovima radnika, sretnem se sa jednim izuzetnim starijim gospodinom, intelektualcem koji nije bio član SKJ, gospodinom koji je bio iz generacije stare kraljevske Jugoslavije, sa kojim sam se veoma sprijateljio i koji mi je u jednom privatnom razgovoru otvorio knjižicu ustavnih amandmana, i pokazao na jedan tekst kojeg je on debelo podvukao, a koji je glasio "narodima koji imaju pravo na samoopredeljenje do otcepljenja", uz komentar, "Lazare, ja neću ovo dočekati, ali vi možda hoćete, i ako se to dogodi, to ne može da prođe bez rata". Pošteno rečeno, ja to onda nisam razumeo, i ubrzo sam na to zaboravio, sve do dana dok se to nije i dogodilo.

Pa, evo da pitanje koje tražiš i mistifikujemo: Kako je bilo moguće da neki još te 1973. godine shvate sve i predvide budućnost naše države, a da se neki još ni do danas nisu osvestili?

Da li smo bili opterećeni time da nam sve probleme u životu može rešiti neki vođa za sva vremena?

Da li smo, "delegiranjem" poverenja nekom vođi, mi ustvari bežali od sopstvene odgovornosti, preduzetništva i problema koje sami možemo rešiti?

I da ovde stanemo, ova tema je toliko široka da se rasprava o tome verovatno nikada neće završiti.

Darko: Bio si jedan od pionira, praktično pokretača subotičkog građanskog pokreta. Neko vreme bio si gradski "premijer" vlade u senci. Izašli ste na izbore ne kao partijci nego kao građani. Neke slične inicijative stidljivo su počele da niču i na proteklim izborima. Da li bi imao neko iskustvo da preneseš ovim novim građanima?

Lazar: Ova priča počinje, rekao bih, još početkom osamdesetih, kada je Subotica na prostoru bivše Jugoslavije izrasla u jedan vodeći centar, kako u kulturnom smislu, tako i u idejama koje su otvarale vrata evropskih težnji. Zahvaljujući jednom novom i progresivnom političkom rukovodstvu, došlo je do pozitivnih pomeranja u svim strukturama grada, prosto je grad oživeo, nešto se događalo, neki entuzijazam je prosto lebdeo u vazduhu. Nažalost, kraj osamdesetih i početak devedesetih donosi zastoj, rekao bih korak unazad, što se posebno osećalo na prostoru Subotice, jer za Suboticu taj korak unazad je značio dva ili možda tri koraka unazad. Ove promene, kao i prva stranačka prelamanja, uticale su da se okupi jedna grupa ljudi koja je početkom devedesetih formirala tzv. gradsku vladu u senci, kao pandam ondašnjem Izvršnom odboru Opštine Subotice. Imajući u vidu da sam ja u to vreme bio jedan od dobrih poznavalaca pre svega komunalne problematike, dogovoreno je da ja predsedavam gradskoj vladi u senci, koja je veoma kritično pratila rad ondašnje gradske Skupštine i Izvršnog odbora, i reagovala javnim saopštenjima, putem radija i štampe, na sve odluke za koje smo smatrali da nisu u dovoljnoj meri na liniji interesa Subotičana.

Kada je došlo do prvih višestranačkih izbora za opštinsku Skupštinu, postavilo se pitanje da li i dalje zadržati poziciju delovanja iz senke, ili ući u izbornu trku zastupajući interese jednog velikog dela građana, onih koji u tom momentu i tom okruženju jednostavno nisu imali osećaj za bilo koju stranačku opciju. Odlučili smo da se prestane sa radom iz senke, te da se formira Savez građana Subotice. Bio sam biran za prvog predsednika Saveza građana Subotice, i na prvim izborima, ako se dobro sećam, dobili smo 6 ili 7 mesta u opštinskoj Skupštini, ali ono što je bilo bitnije, jeste ukupan broj glasova kojih smo na tim izborima dobili - a to je bilo oko 16,000. Sve to je govorilo da je ovakva opcija političkog delovanja bila u to vreme potpuno opravdana.

Da li danas formirati ovakav pokret? Mislim da su vremena drugačija, i da bi trebalo potražiti neke druge forme artikulisnja interesa građana koji se ne priklanjaju niti jednoj političkoj stranci ili opciji. Verujem da subotička sredina u sebi nosi jedan veći procenat neopredeljenih. Uostalom, u razvijenim parlamentarnim zemljama sa jakom tradicijom stranaka, najveća borba se vodi kako pridobiti glasove baš tih neopredeljenih. Jedino što mogu da kažem jeste da treba iznaći formu delovanja koja je najprihvatljivija, i to pre svega za mlade. I ne odustati od borbe.

Darko: Ostanimo još malo u senci. Znam da već dugo nisi ovde, ali pratiš stvari iz daleka. Kako ti se čini Subotica danas? Da li bismo mogli da zamislimo da sada, evo danas, kao neko ko je bio "premijer" vlade u senci, daš jedan mali ekspoze o današnjim problemima Subotice? Nikako da rušimo vlast, nego čisto radi intelektualne igre.

Lazar: Ovo će biti veoma teško. Jer ja sam, evo, tačno 20 godina van te sredine, bez obzira što događaje sa pažnjom pratim, čitajući razne blogove, vesti, razne web Subotice, gledajući i slušajući Youtube, TV, radio stanice, iščitavajući razne komentare po pištaljkama, dolazeći do raznih saznanja od svojih prijatelja sa kojima sam ostao u kontaktu...

Sve to što ja pratim se skoro u celosti svodi na kompjuterski ekran, i to ti je isto kao da gledaš neku fudbalsku utakmicu preko TV-a - vidiš sve, bar tako misliš, čuješ dosta, ali ne i “kvrckanje semenki koje neko gricka pored tebe”, i tebi tu uvek nedostaje ona treća dimenzija.

Ali ono što ipak mogu da kažem, i to veoma pojednostavljeno, jeste da imam utisak da Subotici, metaforično rečeno, nikako da se "dogodi Đinđić”, u onom pozitivnom smislu reči.

A da moja dubioza bude veća, nisam siguran da je to uopšte moguće, sve dok se ne uspostavi direktan neposredni sistem izbora za gradonačelnika. U sistemu koji sad imate tamo, bilo koliko da su ljudi sposobni i stručni, oni kada dođu na čelo gradske uprave ulaze u jednu “presu” između neposrednih interesa građana i onoga što im viša stranačka rukovodstva nalažu.

U gradu u kome sada živim, Vankuveru, ne može da se zamisli sistem bez direktnog izbora za poziciju gradonačelnika, i ne samo za gradonačelnika, ovde se i članovi cele gradske vlade biraju direktnim neposrednim izborima.

Naravno, moram da kažem da je ogromna razlika u organizaciji lokalne samouprave i samih gradova koje srećemo u zapadnoj Evropi, i organizaciji gradova koji se nalaze posebno na zapadnom delu severnoamerilkog kontineta. Tako da sa rezervom treba uzeti ove modele. Na primer, ovde u sistemu lokalne samouprave nemate mesnih zajednica, već postoje komunalni centri, ali ne kao politički subjekti. To su centri u kojima se građani mogu oklupljati da pročitaju neke knjige, odigraju neki ping-pong, neku yoga vežbu, druženje etc. I to je to.

Isto tako ovde nema gradskih skupština (gradskog parlamenta), već na primer gradom veličine Subotice upravlja tzv. “Council” – (gradski savet) od 7 ili 9 članova, od kojih je jedan gradonačelnik i, kako rekoh, svi oni se biraju direktnim izborima. Kao savetodavna tela, gradska vlada formira komisije po oblastima, u čiji sastav ulaze građani koji na takva mesta dobrovoljno konkurišu, i taj rad je volonterski, bez naknade. Da li je ovakav način organizovanja lokalne samouprave dobar ili ne, o tome se može raspravljati. Ali ono što je ovde nedvosmisleno dobro jeste organizacija i uprava u gradskim javnim službama, na čijim rukovodnim mestim se nalaze imenovani ljudi koji na tim poslovima ostaju bez obzira ko je gradonačelnik i koju stranačku opciju on zastupa. Stručni ljudi u tim sistemima ostaju na svojim radnim mestima i rade svoj posao i dalje, rekao bih, “vozači se menjaju, ali motori ne”.

Čitajuci razne subotičke pištaljke, negde sam nabasao na komentar: “…povrh svega, birokratska procedura pribavljanja raznih dokumenata uz čekanja u dugim redovima pred šalterima čija visina obavezno zahteva saginjanje građana, bukvalno znači i njihovo ponižavanje..."

Ne znam koliko “ulični šapati” stižu do sadašnje gradske izvršne vlasti, jer ako ti šapati prolaze kroz stranačke “trube”, a kako vidim prolaze, onda se plašim da izvršne vlasti na kraju te trube čuju neku iskrivljenu poruku građana.

Koliko god se trudim da odgovorim na neka pitanja, prolazeći mislima kroz Suboticu od šezdestih pa do početka devedestih, ja ne mogu a da ne ponovim ono što sam već rekao, da je period početka i sredina osamdesetih bio poseban. Da metafraziram, u tom periodu ste imali utisak da Balašević svakog dana drži neki koncert u gradu, bio je to naboj nekog posebnog entuzijazma, ali tu se mora reći da to nije palo sa neba, javili su se onda neki “Đinđići”, i od običnog “paorskog” grada napravili atmosferu nekog novog otvorenog grada, sa programom kojim je bio uspostavljen koncept geografske, ekonomske, sociološke, kulturološke, dijaloške prirode i nekakve preduzetničke incijative.

Opažajući sa ove daljine današnja Subotička “previranja”, imam utisak da treba da se još dosta poradi da bi se uspostavila prava kontrola nad gradskim motorima. Znaš, ovde gde živim gradske vlade dolaze i odlaze, i to ti dođe kao da se vozač u autobusu promenio, ali autobus i dalje vozi pravo, i to istim putem.

Nažalost, bio sam svedok kada se taj “subotički autobus” sedamdesetih survao u provaliju, kada je doneta odluka o potpunom ukidanju gradskog tramvaja, i baš zbog toga mi nikako nije jasno, i verovatno neću nikada uspeti da shavtim, kako se još jednom u istu provaliju taj “autobus” survao kada su se donosile odluke o gradskom Narodnom pozorištu, koje je bilo vezivno tkivo mnogovekovnog načina života Subotičana.

Iz tih razloga vidim i perspektivu Subotice da, ako ništa drugo, onda barem prilikom odabira političkih reprezenata mora da postoji institucija neposrednih izbora, koja bi dala prednost onim pojedincima koji bi kroz stranačke trube pojačali "ulični šapat građana”, a ne stišavali.

Mislim da postoji jedno pitanje koje bih ipak mogao elaborirati a da ne bude pretenciozno, a to je pitanje na kome je Subotica malo uradila, iako su za to vrata poodavno otvorena, a to je pitanje decentralizacije grada.

Nema teoretske šanse da ovde gde živim jedno zasebno urbano naselje koje broji desetak hiljada stanovnika istovremeno ne bude i samostalna jedinica, ili kako se to već kaže “town” ili “mali grad” ili po rečniku Zakona o lokalnoj samoupravi u Srbiji - opština. Mislim da bi Subotica trebala što brže iskoristi ove zakonske odredbe, i da izvrši decentralizaciju grada i javnih funkcija, jer je nepojmljivo da su jedan Čantavir, jedan Bajmok, jedan Palić još uvek samo mesne zajednice sa po 10 i više hiljada stanovnika.

To bi značilo da grad tim naseljima daje puno poverenje u planiranju i ostvarenju interesa tih građana, te da uz podsticajna sredstva iz budžeta prosto ista pretvara u preduzetnički motor, i energiju da svoje potrebe, koje najbolje prepoznaju, i realizuju. Pod razvojem podrazumevam i to da se infrastruktura koja je dostupna svim građanima jednako i pod istim uslovima mora po objektivnim kriterijumima razvijati. Grad mora uspostaviti sistem monitoringa i ocenjivanja uspešnosti i efikasnosti javnih funkcija uz stalno osluškivanje “šapata sa ulica”.

U ovome, ako mi dozvoliš, vidim šansu da Subotica dogovorom svih političkih faktora dođe do novog ili obnovljenog programa za neki novi “Otvoreni grad”, uvažavajući sve ono što danas može da čini “točkove i motore” tog za mene ipak nezaboravnog I lepog "autobusa".

Darko: The answer, my friend, is blowin' in the wind... Eh, kad bi neko ovo i pročitao, sigurno bi zatrubio "e, pa kod nas ovako mora i ne može drugačije, baš zato što tako mora i drugačije ne može"... Otišao si možda najgore, 1993. godine. Kako je izgledao skok iz jednog sistema u drugi?

Lazar: Ja sam nepunih 20 godina radio u gradskom vodovodu, 1989. dobijam nagradu grada Subotice za svoj doprinos u razvoju ove sredine, bio sam se uključio u nove političke procese, i nije bilo jednostavno sve to napustiti. Sa druge strane, osećao sam zamor, osećao sam da gubim nešto, da ponestaju ideali, neki "Čegevara" u meni je izgoreo, i došlo je vreme da se nešto iz korena izmeni. Tako je došlo do odluke da se iselim za Kanadu.

Dolazak u Kanadu je bio veliki izazov, i trebalo je podosta vremena da shvatim šta je to što je ovde dugačije, šta sam dobio, a šta izgubio. Vankuver je veliki grad, sa nešto preko 2.2 miliona stanovnika, razvučen na prostoru od oko 70 km u dužinu i nekih 50 km u širinu. I to je ono što je u suštini tražilo veliko prilagođavanje. U Subotici mi je trebalo maksimalno pola sata da obavim neke poslove po gradu, dok se ovde to meri satima. Bilo je potrebno menjati sve, razmišljanja, navike... Na primer, u kupovinu ako se ide, onda se to mora raditi planski, i to po pravilu samo jednom nedeljno, jer u suprotnom se gubi ogromno vreme na putovanja tamo-amo. Mislim da sam ovu temu najbolje obradio u pesmi "Još jedan dan za malo novca".

Ovi prosotri nameću osećaj da život ovde brže teče, i to je ono što život u tuđini čini suštinski drugačijim. Rekao bih, razmišljajući o životu vani i o gradu gde sam rođen - "u sećanju osta lagani hod".

Darko: A ako su u kamionu majmuni, ko vozi kamion?

Lazar: Pesma "U kamionu majmuni" je nastala zahvaljujući blogu beogradskog ekonomiste i večitog opozicionara Branka Dragaša. Njegov tekst pod nazivom "Ološ" mi je dao inspiraciju, i tako je ova pesma nastala, naravno, uz dogovor sa autorom bloga. Sam članak pod nazivom "Ološ" daje precizan odgovor ko su vozači kamiona u kojem se nalaze majmuni, i mislim da bi bilo bolje da prepustim svakom čitaocu da sam dođe do odgovora na ovo pitanje.

Darko: Kažeš u jednoj pesmi da si zvao policiju da prijaviš pljačku, a kada su te pitali "ko Vas je pokrao", rekao si im "banke". Da li si to mislio na one zapadne banke ili ove naše domaće?

Lazar: Da, to je pesma pod nazivom "Nas je daleko više". Tekstom ove pesme želim da ukažem na probleme današnjeg vremena u kome novi svetski poredak, pre svega globalizacijom putem velikih bankarskih sistema i novčanih međunarodnih institicuja, "bez pardona" stavlja pod kontrolu sve državne sisteme, a time i svakog pojedinca.

Da, tu nedvosmisleno mislim na sve bankarske sisteme, i one koji su ovde, i one koji su tamo, i one koji su negde. Problem je da današnje okruženje nameće jedan prostor u kome vi više nemate ideala. Istovremeno nova/mlada generacija pokušava nekim modelima protesta da se tome suprotstavi, ali se plašim da su ti modeli veoma slični nekim prošlim "čegevara idealima". Eto, na primer, da navedem pokret "Okupiraj", koji je jednostavno izduvao. Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće nešto učiniti? Recimo, da se danas i pojavi neki novi Če Gevara, lično ne verujem da bi se išta dogodilo, jer bi danas takav Če Gevara odmah bio proglašen teroristom. Uostalom, samo da se prisetimo Otpora, koji jeste imao motornu ulogu u promenama početkom ovog veka u Srbiji, ali ako pogledamo ispovest Robertina, videćemo da je od svega ostao tek gorak ukus, i prazna iluzija.

Vreme u kome živimo je stanje nekakve pasivnosti traganja za nekim novim oblicima protesta i modela nekih novih revolucija. Lično se nadam da će današnja mlada generacija doći do tog novog modela otpora, i da će se ova svetska demokratska lakrdija ogoliti. Mi sada imamo jedan apsurd, da je moja generacija uradila sve, pa čak i rasturila sopstvenu državu da bi se dokopala demokratije. A da apsurd bude veći, tu demokratiju današnja generacija doživljava kao nekakav teret, nekakvo robovanje, neki prostor u kome nema ideala, jer je sve podređeno novcu i novčanim vrednostima.

Ako upitate američke analitičare kako se i čime meri današnja demokratija, uglas će se svi složiti da se meri novcem, i tu leži problem koji se mora razrešiti. A da se vratim na tekst pesme "Nas je daleko više!" - izlaz je u tome da nas zaista ima više!

Darko: Ali, napravio si i pesmu "Okupiraj, zauzmi nešto". Šta je to "nešto" što treba zauzeti?

Lazar: Mislim, da bude jasno, pojam “okupiraj” treba da se prihvati metaforično, i samo ako se ta stvar tako bude postavila ima nade da današnja generacija nađe put iz ove opšte “učmalosti”. U tekstu pod nazivom “Potražimo Gandhija” (blog na wordpressu), po ovom pitanju ja tamo kažem da se borba mora voditi u najmanju ruku istim “oružjem” koje protivnik ima. Ako se slažemo da je sadašnji protivnik progresa i nekog boljeg života globalni poredak - novčane institucije, nekontrolisani “Wall Streetovi”, razni “Špekulanti špekuleri”, onda je sasvim jasno da je to "oružje" novac.

Sam pokret “Occupy” je jedino uspeo da uperi prst u problem, i ništa više, jer je metod uličnih okupljanja bio potpuni promašaj. Oružje otpora mora da bude isti onaj novac koji taj poredak koristi. Današnjoj “učmalosti” je potreban novi “Gandhi”, koji će pokazati šta to treba da se okupira. Možda su to naši sopstveni bankovni računi? Ne znam! Jer zamislimo situaciju kada bi svi, ili većina, u istom trenutku samo za jedan sat povukli svoj novac sa sopstvenih računa, da li bi taj protivnik bio uzdrman?

Kada ja ovde kažem “Gandhi” stvar treba isto tako shvatiti metaforično, jer ja nisam siguran da neki budući otpori i “revolucije” treba da budu na principu prošlih. Ono, imamo jednog vođu ili neku grupu vođa, a ostali juriš za njima pa gde puklo da puklo. Problem progresivnih snaga je uvek bio u tome da je u nihovoj ideologiji pa i delovanju uvek postojala i jaka doza naivnosti. Iako je progresivizam u svojim pogledima po pravilu ispred vremena, isto tako je činjenica da je u realnosti po pravilu korak iza, recimo, uvek u nekoj “hroničnoj” opoziciji. Ne znam, možda je to sasvim normalna stvar, i šta bi se dogodilo da je obratno? Nikada pojedinac u istoriji nije bio tako dobro informisan kao što je to danas, ali isto tako stoji činjenica da nikada nije bilo više dezinformacija kao što ih imate danas. I tu se krije ogromna zamka za progresivizam. Zato progresivne snage treba da u svoju ideologiju i svoje delovanje urgade i neke konzervativne metode, na primer, čistu logiku, a da ideale o zemlji cveća spuste na zemlju realnosti.

I da se vratim na suštinu tvog pitanja, daklem, pesma “Okupiraj, zauzmi nešto” pre svega ima za cilj da podstakne na razmišljanja i traženja novih oblika otpora u svetu novog poretka.

Darko: Svoje pesme licenciraš pod Creative Commons licencom. Zašto?

Lazar: Pre svega, kako sam već i rekao, pesme koje sam do sada uradio nisu bile osnov nekog profesionalnog bavljenja muzikom. Šanse da se to možda i dogodi su se raspršile još davne 1969. godine. Tako da je sve ovo rađeno na jednoj osnovi nekog velikog muzičkog hobija, nekog netizenskog poriva, i sasvim je normalno da se takvi projekti onda stave na raspolaganje svakom ko u ovim pesmama želi i može da nađe neko svoje zadovoljstvo ili neku novu inspiraciju. Istovremeno, ovakva licenca svakom dozvoljava slobodno umnožavanje, kopiranje, distribuciju, etc, ali pod bitnim uslovom da se ne izgubi ime osnovnog autora, te da se čitava stvar ne završi komercijalnim interesom.

Darko: Koliko si pesama napravio, i koje su ti baš najdraže?

Lazar: Negde oko 350, od čega je većina i javno publikovana, pre svega zahvaljujući internetu. Što se tiče nekog mog izbora, nekako uvek mi je najdraža ona koja je nova, ali u osnovi bih se složio da bi taj izbor pesama bio onaj koje smo ovim razgovorom dotakli, uz možda još nekoliko dodatnih naslova, kao što su "Boli kad se trudiš", "Nazdravi za uspomene", i pesma koja će nažalost verovatno još dugo imati osnova da bude aktuelna: "U toj zemlji mnogi kradu".

Darko: A iz domaćeg, ex-jugoslovenskog "protestnog opusa", koje izvođače i koje pesme bi izdvojio kao tebi najbolje i najdraže?

Lazar: Ovo je isto veoma interesantno pitanje, i prije nego što dođem do konkretnog odgovora potrebno je da se pojasni pojam protestnih pesama. Pre svega, činjenica je da nema pevača ili benda koji je samo na protestnim pesmama opstao. Neko je davno rekao: “Šezdesetih je mlada generacija želela da promeni svet, a od sedamdesetih nadalje hipi svet se promenio u japi svet“.

Tako da su i najveća imena protestnih pesama, kao što je Bob Dilan recimo, morali da sve u osnovi menjaju. Dilanova jedina prednost je bila ta, da bilo koju pesmu da je otpevao, u bilo kojem muzičkom žanru, svaka je zvučala kao protest, pre svega zahvaljujći njegovom posebnom glasu.

U suštini, sve se vrti oko kriterijuma šta mi pod protestnim pesmama podrazumevamo. Ako se taj kriterij definiše tako da protestne pesme dotiču univerzalne teme, koje mogu biti ponovo primenjene na različite bitke, u zavisnosti od dekade, bez obzira na to da li su izvorno bile napisane kao odgovor na poseban događaj, onda je izbor pevača našeg protesta i naših protestnih pesama sasvim drugačiji i mnogo širi.

Bob Dylan sa prostora ex-yugoslavije je bez pogovora Ivica Percl, a pesma "Stari Pjer", koju je je on ispevao, je verovatno najveći protestni hit sa naših prostora. Uostalom, to je jedina pesma sa prostora ex-Jugoslavije koja je prevedena i ispevana na svim značajnim svetskim jezicima. Ali, pored Percla, mi imamo gomilu pevaća i bendova koji su u nekom trenutku svoje karijere ispevali pesme koje se sigurno mogu svrstati u protest. Evo ih nekoliko: Azra – “Kurvini sinovi”; Atomsko sklonište – “Ne cvikaj, generacijo”; Balkan – “Trideset peta šesta” i Riblja Čorba – “Pogledaj dom svoj, anđele”.

I da stvar bude još zanimljivija, evo na primer pesma Đorđa Balaševića - “Ne lomite mi bagrenje”. Zar ovaj super-hit nije i protest? .

Moj lični izbor bili bi nezaobilazni Ivica Percl sa pesmom "Stari Pjer" i Bora Đorđević sa svoja “Dva dinara druže”. Ako još nešto mogu da kažem u prilog Bore Đorđevića: On je u svojim pesmama i svojom lirikom dotakao sve oblike bunta, i to na najveštiji mogući način, izbegavajući zamku protestnog pevača, odn. nije došao u “sukob” sa opstankom na tržištu. I zato bih ga ja svrstao u jednu posebnost, kada pričamo o protestnim pesmama.

Darko: Treba li, nakon svog ovog iskustva, biti radnik, heroj, udarnik?

Lazar: Bravo, mislim da je ovo izvanredno pitanje, i to iz više razloga. Direktan odgovor bi bio DA, TREBA, jer se pokazalo da samo novac ne može da donese čoveku sreću. Uostalom, ovde bih rekao da je to možda najbolje rečeno u pesmi koju sam nazvao "Zaspaću mirno".

U čovekovom životu potrebno je imati ideale koji neće bti motivisani novcem, na primer, ideal da se dođe do "udarničke značke", da se bude "heroj" nečega. Mnoge zablude su izrečene o tome kako se živi u kolevci modernog kapitalizma. Kako sam to već ranije rekao, dobrovoljan rad je ovde prosto rekreacija, neki ponos, i masovna pojava. Evo, na primer, Zimske olimpijske igre 2010, koje su organizovane u Vankuveru, ne bi se mogle odigrati da nije bilo "udarnika", dobrovoljaca ili kako se ovde kaže voluntera. Deset hiljada ljudi je bez dolara nadoknade dobrovoljno radilo za ove olimpijske igre, da bi neki od njih bukvanlo bili nagrađeni "udarničkim značkama", a neki bili proglašeni i herojima.

Ali, kada smo kod teme "Radnik, heroj, udarnik", ja moram da kažem da je pre svega zahvaljujući tvojoj inicijativi i upornosti došlo do realizacije izvođenja ove pesme, pod istim nazivom. Zapravo, to je direktan ili bolje reći možda najbolji prevod pesme Johna Lennona "Working Class Hero". Ovde moram da kažem da sam oko samog prevoda dobio pomoć moje izvanredne prijateljice, pesnikinje, poete Dragane Konstantinović (pesmarica.net), koja je fenomenalno odradila stvar prevodom "working class hero" u "radnik, heroj, udarnik". Tako je ova pesma, zahvaljujući tebi, tvom kolegi Armandu, basisti iz Subotice, i meni ovde u Vankuveru, putem internet tehnologije prvi put javno snimljena i izvedena i na našem jeziku.

Na kraju, ako mi dopustiš, rekao bih da je muzika protesta svakom prepoznatljiva i vezana za ime Boba Dylana ili Pete Sigera, Donovana etc. Ali, ipak se mora reći da je, kako god da se stvar okrene i prevrne, najbolju protestnu pesmu svih vremena uradio baš John Lennon, i to upravo ovu pesmu, "Working Class Hero", odnosno, kako smo mi to preveli i izveli "Radnik, heroj, udarnik".

::

Komentari