Subotica.info on Facebook Subotica.info Google+ page Subotica.info Twitter Subotica.info YouTube channel Email Subotica.info Subotica.info RSS feed

Селма Спахић - Никоме није добро у четири ујутру

Sub, 29.04.2017 - 19:08 -- aleksandra.isakov

Схватила се коначно моћ позоришта, па свако које иоле улази у конфронтацију са стварношћу једноставно бива финансијски санкционисано и тиме му се онемогућава рад, каже редитељка Селма Спахић. Задатак нам је да о томе и говоримо.

Редитељка Селма Спахић у јануару је режирала у Зеници представу „Моја Фабрика“, пре тога у септембру 2016. године на сцени Хрватског народног казалишта „Племенити Иван Зајц“  Ријеци да режирала је „Мајстора и Маргариту“ Булгакова, и ево је, већ готово месец дана у Суботици, у театру „Костолањи Дежо“.

Готово свака представа коју је до сада потписала представљала је потрес у позоришном свету. Од дипломског „Буђења пролећа“, потом представе „Хипермнезија“ награђене на МЕСС-у након чега је позвана на међународни позоришни фестивал „Контакт“ у Пољској. „Гребање или како се убила моја баба“ режирала је 2012. године у Босанском народном позориште у Зеници. Режирала је преставе  „Скупштина“,  „Кокош“, као део трилогоије у којој су јо „Орао“ и „Јање“ у режији Ане Томовић и Анице Томић,  а  у Суботици је пре неколико година у Народном позоришту режирала представу „Нататоријум“.  Селма Спахић је и уметничка директорка Међународног позоришног фестивала МЕСС у Сарајеву.  

У Суботици поново, сада у позоришту „Костолањи Дежо“ режира представу „4. ујутру“ по поезији Виславе Шимборске, али каже равноправно је стварају и у њој играју глумци Марта Береш, Емеше Нађабоњи, Борис Кучов, и Имре Елек Микеш. Премијера је заказана за 5. мај, а костим и сценографију ради Даринка Михајловић, за сценски покрет је задужена Хенријета Варга, а Драшко Аџић за музику. Распоред проба са трупом позоришта „Костолањи Дежо“ је густ, ради се и пре и по подне, те се овај разговор води електронском преписком.

Зашто „4 ујутру“?

- Представа је названа по једној од песама Виславе Шимборске. Четири ујтру је посебан сат у дану, као неки процеп у несвесно. Чула су јако изоштрена, све је напето, све се чини могућим, а минут послије тога потпуно бесмисленим. Ирационалан је тај сат. Шимборска каже да ником није добро у четири ујутро. Да је тај сат дно свих других сати, и позива да дође пет сати, уколико треба наставити живети. Волела бих да представа има ту атмосферу, пред зору, у четири ујутро, када смо сви истовремено најгора и најбоља верзија себе. Чини ми се, , да себи тада пружимо прилику да заборавимо шта знамо и да можда погледамо на свијет из другог угла. Док радимо сцену покопа мрава која траје десет минута сваки пут се запитам да ли имамо луксуз да се тиме бавимо? И онда кажем себи да вреди пробати.

Шта Вас је привукло поезији Шимборске? Како решавате ограничења поезије као драмског предлошка?

- Њен поглед на свет је јединствен. Холандски полониста Арент ван Нијекеркен њену поезију дефинише као иронични концептизам. Она ставља историју пред суд, али иронични аспект представља чињеница да је и она део осуђених, јер је и сама човек. Тако да никада себе не схвата преозбиљно. Тај спој филозофије и свакодневнице је магичан, јер након велике филозофске мисли следи смисао за хумор. На пример, у песми „Метафизика“, која с мајсторском једноставношћу користећи фразу “било, па прошло” говори о неминовној пролазности свега, задњи стихови кажу да је “нешто стварно постојало, док није прошло, чак то, да си данас јео кнедле са чварцима”.     

- Густоћу поезије решавамо различито, трајањима сцена и не натрпавањем представе речима, често правимо невербалне слике по мотивима њених песама, цртежа или колажа. Још не знамо да ли ће то успети када саставимо целину, али нам је врло занимљиво слагати пазл.

Чак сте посетили и азил за мачке, зашто, о чему се ради?

- Мачке су врло важне у њеној поезији. Као и бројне друге животиње, нарочито мрави, а понекад и змије или тигрови. Вероватно једна од њених најпознатијих песама је “Мачка у празном стану”, где бира перспективу мачке којој је власник “ту био, а послије изненада нестао, и упорно га нема”, да би писала о смрти. Та конструкција да некога “упорно нема” ми је једна од најлепших дефиниција губитка које сам прочитала.

У Вашим претходним представама, како су критичари приметили, заједнички именитељ била је породица, односно бављење породицом у тешком друштвеном окружењу. Да ли на неки начин ова представа наставља ту нит?

- Не баш. Песма “Похвала сестри” се тиче породице и бавимо се сећањима из детињства кроз неколико сцена, али представа не ставља породицу у фокус. Та реченица се вероватно односи на представе “Болест породице М” или “Хипермнезију” које су у кратком временском размаку играле у Београду. Теме јако зависе од материјала. Оно што ми је свјетоназорски битно је да погледам сваки материјал кроз феминистичку призму и откријем и најмањи траг шовинизма и да га третирам кроз представу или дрско наметнем свој став, по цену конфликта са материјалом. Против патријархата за сад другачије не може.

Недавно сте режирали у Зеници, па у Ријеци, без обзира на сличности, како се припремате за рад у новој средини. Пратите штампу, или некако другачије успостављате контакт?

- Иако постоје усиљене тенденције да се избришу сви заједнички садржиоци са ових простора, то је, на срећу, немогуће. Мени тај заједнички културни простор даје ширину која ми се не може одузети. У Сарајеву ме се директно тиче, не само због посла, него због свакодневног живота, шта се дешава у Србији, Хрватској, Македонији или Црној Гори. Поготово данас, када једна тенденциозно оркестрирана политичка изјава за убирање изборних поена пољуља цели регион и узрокује лавину напетости. Поред дневне политике, коју често читам на силу, релевантније ми је да упознам градове у којима радим  кроз људе који ту живе и кроз књижевност. У Ријеци сам читала Дашу Дрндић, у Суботици, када сам радила први пут, Бошка Крстића и Деже Костолањија, сате проводила у насељу Прозивка или поред недовршеног базена.

Режирате у земаљама бивше Југославије, и ту спадате у групу младих редитеља који стварају неки нови позоришни кровоток између држава у региону. Како Ви доживљавате ту ситуацију, колико су редитељи спремни да се суоче са проблемима држава у којима живимо.

- На делу је перфидна цензура, у циљу стратешке афирмације етнонационалне пропаганде кроз културу. Схватила се коначно моћ позоришта, па свако које    иоле улази у конфронтацију са стварношћу једноставно бива финансијски санкционисано и тиме му се онемогућава рад. То још није експлицитно видљиво на свакој адреси, али јако узима маха у целом региону. Наравно да позоришна конзервативност прати ту тенденцију- и тематска и естетска. Не само да нећемо причати о национализму, о радикализацији друштва, него ће све бити лепо и упаковано, а тиме и послушно и пристојно, по могућности увесељавајуће. И одједном чујете исмејавање слабијег на сцени и публику која је у екстази од смеха. Уназађујемо се брзином муње,  одједном је голо тело опет табу, а религијски морал се пресликава на сцену. То се       не дешава само у нашем региону, тако је скоро угушено мађарско независно позориште, једно од најузбудљивијих у Европи, као последица тога десили су се скандали са Фрљићевим представама у Пољској. С тим што за тако снажно субверзивну театарску културу каква је Пољска треба мање бринути него за нас.

Овај региони даље је натопљен  истим проблемима – национализам, лоша транзиција, пљачкашка приватизација, банкарски зеленашки кредити. Како објашњавате да је позориште гласније у обрачуну са тим појавама, него, рецимо, бројне организације за заштиту права радника?

- Није ово  време у којем синдикати имају моћ коју памтимо из претходног друштвеног система. Синдикат радника и радница зеничке Жељезаре, на пример, протестује на месечној основи и немају одговор. Блокирају цесте и немају одговор. Један од захтева је да им се увеже радни стаж. Људи су годинама скоро без примања, траже да им се увежу деценије рада, да би могли да осигурају пензију која често не пређе 100 евра месечно. Фабрички радници и раднице су највеће жртве транзиције, осим у случајевима ретких успешних приватизација, остављени на милост и немилост галопирајућем капитализму којег баш брига за њих, немоћни због ровитог правног система, обезвређени и без гласа. Лако је нама из удобности уметничке бранше судити о било чему. Не мислим наравно да је свим људима у уметности удобно, али ми смо свесно одабрали професију у којој друштво мора да нас жуља и боли. Задатак нам је да о томе и говоримо.

Ličnosti: