Просечна зарада у Суботици нижа је за готово 10 хиљада од републичког просека, а такво заостајање није било карактеристично у претходним годинама. Према подацима Републичког завода за статистику просечна зарада у Србији за октобар прошле године износила је 75.353 динара, а за исти месец запослени у Суботици просечно су зарадили 65.680 динара.
Према речима Иштвана Хуђија, председника Савеза самосталних синдиката Суботице овако велико заостајање просечне плате Суботичана за платом у Србији, у висини од готово 10 хиљада динара, није било карактеристично у ранијем периоду. Преглед статистичких података показује да је, примера ради, децембра 2018. године просечна зарада у Србији била 49.901 динар, а у Суботици 45.954 динара, што значи да је за нешто више од четири године јаз између две просечне зараде удвостручен. Постоји више разлога за то сматра Хуђи.
„У Суботицу је дошао велики број великих компанија, што јесте позитивно, јер је велики број Суботичана и становника околних места овде запослен, али оно што синдикат очекује је да се равномерније распоређује зарада и да се више обрати пажња на раднике и да запослени могу да остварују већа права него што им закон и минималне зараде дозвољавају. Накнаде за те оперативне, једноставније послове у овим компанијама крећу се мало изнад медијалне плате, односно зараде коју прима преко 50 одсто запослених, а то је око 57 хиљада динара. Компаније које су примале субвенције од државе имале су и услов да запосленима на минималну плату морају дати 20 одсто више. Поред свих поскупљења која нам се дешавају, плате су мале и оне би морале да се коригују на више и то чешће како би се равномернијом расподелом добити побољшао материјално-социјални положај запослених“ сматра први суботички синдикалиста.
Хуђи каже да су та очекивања и због тога што и сами руководиоци у овим компанијама, посебно смештеним у оквиру Слободне зоне, истичу да су боље пословали током прошле него у 2021. години.
„Очекујемо да се то одрази и на зараде, јер Суботица и по квалитету и по радницима заслужује да њени радници имају републички просек“ каже Хуђи.
Није изненнађење и да један део послодаваца, због великих захватања из зарада запослених, одлучује на исплату минималца, а део зараде исплаћује „на руке“. Један од битних разлога сталног заостајања за републичким просеком у зарадама је и профил индустрије која је заступљена у Суботици.
„Овамо нису доведене фабрике високе технологије, компаније које се баве виоским технолошким развојем, недостаје нам и факултет који би промовисао нове захтеве тржишта и школовао нове стручњаке у појединим областима“ сматра Хуђи.
Мада Суботица важи за један од градова са великим бројем ИТ стручњака и великим бројем фриленсера, међутим, у сидникату истичу да та, често веома профитабилна занимања, зараду стичу обављајући послове за стране компаније, те да њихови приходи нису овде регистровани као зараде. Осим тога, погранични положај Суботице, као и велики број двојних држављана отворили су могућност једном броју грађана да живи овде, а зарађује у Мађарској, односно у европском суседству. Према подацима синдиката у Суботици недостају грађевинци, вариоци, бравари, стругари, пекари, електирчари, електромеханичари и за те струке дуално образовање се показало као добро решење, каже Хуђи. У Суботици је у последње време приметан и већи број радника из Турске на грађевинама, као и радника са далеког истока који су ангажовани на пословима у угоститељству.
