Gabor Sagmajster, jedini čovek iz Srbije koji je završio prestižni Dakar reli.
Dejan: Gabore sve čestitke na završenom ultrateškom Dakar reliju. Stigao si u Suboticu kako se osećaš?
Sagmajster: Bio sam odsutan 23 dana i jako mi je drago što sam se vratio kući. Velika je vremenska razlika, kao i temperaturna. Trenutno je u Argentini leto i velike su vrućine tako da je preko 30 stepeni razlike. Napravio sam ono što mi je bila životna želja. Presrećan sam sa svim onim što sam doživeo. Završio sam Dakar reli, i dogurao do kraja. Nas 113 je završilo od preko 250 učesnika. Zvanično sam trku završio na mestu 89, ali da nije bilo onih problema kada sam pao sa motora i silnih penala realno bih bio oko 50-te pozicije u svetu na ovom reliju.
Dejan: Da li si se mogao pripremiti za ovakvu trku?
Sagmajster: Za ovakvu trku niko se u potpunosti ne može pripremiti, ja sam se spremao tri godine psihički i fizički. Aktivni sam sportista već 25 godina i to me jedino izvuklo, taj sportski duh koji imam. Bilo koje moto znanje ovde nije dovoljno čovek mora biti veom istrajan i spreman na velike fizičke napore da bi dođao do cilja.
Dejan: Da li si u nekom trenutku pomislio da ćeš odustati, i koje su to situacije kada je bilo najteže?
Sagmajster: Nisam se nikada predavao i nisam imao taj osećaj ali sam se par puta našao u takvim situacijama da sam osećao pravu nemoć kako i šta dalje. Suze su mi išle od napora i nemoći kad sam okretao motor od 200kg kao palačinku da nađem neku tvrđu podlogu da mogu da prođem i da nastavim dalje. Bilo je dana kada sam sto puta silazio sa motora i kako stavim u prvu brzinu i dam gas motor tako propadne kroz pesak, a pored mene prolaze kao na asfaltu. Pesak je svuda iste boje pa uopšte neznaš šta je meko a šta tvrdo. Bilo je barem trideset takvih situacija kada sam skroz ostao bez snage, tada bih seo malo pored motora skupio snagu i nastavio dalje. Bilo je dana kada sam 70 km u dinama prešao za 5 sati, zatim delova etapa gde su dine išle u vis 800m pod usponom od 45 stepeni. Gledaš putanju i biraš delove gde nisu drugi prošli jer ako ideš po nečijem tragu onda se lako propada, jer je tamo već neko zašlajfovao i tlo je mekano. Bilo je i takvih situacija da se popnem desetak metara pred vrh dine i motor se ukopa, onda se vratim dole, sa motorom od 200kg, i ponovo. Tako je znalo biti po pet, šest puta na nekoj dini dok je ne savladam. Par puta su mi suze krenule, ne od toga da nemam snage, nego od toga da nemam rešenje za datu situaciju, nemoć. Ali nikada nisam pomišljao na odustajanje, tri godine sam se pripremao za ovo imao sam kondicionog trenera i bio sam izuzetno fizički pripremljen.
Dejan: Kako je došlo do tvoje povrede?
Sagmajster: Taj dan smo imali putanju koja mi je jako odgovarala, veoma je ličila na motokros stazu pa sam vozio jako brzo. Na prvom ček pointu bio sam na 36 mestu, brzo sam vozio i preticao sporije takmičare. Na jednom skoku video sam da neko leži ispod, tu sam se zaneo i nezgodno pao. Mislim da imam dva tri slomljena rebra, tako da sam nastavak relija bio na tabletama protiv bolova. Kada padnete sa motora ne možete na nikoga da računate. Prepušteni ste samom sebi. Stanu ostali vozači samo ako si u životnoj opasnosti, ali ako si dobro, niko neće da pomogne. Meni je stao Boža Ristić i njemu svaka čast, puno mi je pomogao da završim tu etapu.
Dejan: koja je razlika između vozača koji su došli kao ti i onih fabričkih iza kojih stoje timovi ljudi?
Sagmajster: Zna se da mi ne možemo da pobedima na ovakvim trkama, do titule mogu doći fabrički vozači kao što su Coma, Despres i ostali. Oni imaju strahovitu zaleđinu iza sebe, ako im se nešto desi sa motorom: recimo slome volan, viljušku ili sl. Ti vozači koji su iza njih, sa njihovog motora se skida deo i ovi nastavljaju dalje. Velika je razlika i posle etape kada ti sam sebi sa svojim mehaničarem moraš da popravljaš svoj motor, dok su fabrički timovi uložili stotine hiljada evra u druge vozače i iza njih stoji čitava ekipa koja održava i priprema motor za sledeću etapu. One posle svake rute kopletno repariraju motor, sve stave novo unutra. Blok ne smeš da menjaš ali ono unutra sve menjaju kao što je radilica, klip, cilindar, sve je poptuno novo. Toliko su uhodani majstori da za dva, tri sata sve to odrade.U mom timu na nas dvojicu imali smo jednog mehaničara. Vozio sam za Opel Rally tim koji je startovao sa četvoricom takmičara, a završili smo moj šef Salai Balaž u konkurenciji automobile i ja kao vozač na motoru.
Dejan: Sada kada sagledaš sve kroz šta si prošao da li bi išao ponovo, i šta bi promenuo?
Sagmajster: Apsolutno bih išao ponovo, sada bi mi bilo lakše jer sam proživeo mnogo toga i stekao neka lična iskustva. To ne znači da bih sledeći put sigurno završio reli, pošto je i sada bilo ljudi koji su 8 puta završili a ovaj put im to nije pošlo za rukom. Ovo je bilo super extra iskustvo, koje strahovito mnogo košta.
Sledeći put bih sigurno išao sa potpuno novim motorom na kojem bih puno stvari promenuo. Stavio bih tvrđe felne, jer sam izlupao pet točkova. Svu elektroniku bih uvukao u neko crevo da se manje haba, jer sam imao mnogo problema sa elektronikom u toku samog relija. Promenio bih obavezno i dovod goriva, jer mi se i to šest, sedam puta slomilo. Sa ovim iskustvom koje sam stekao sigurno da bih svoj motor sledeći put puno bolje pripremio za samu trku.
Dejan: Kako su ti tekli dani u toku relija?
Sagmajster: spavali smo po šatorima u kampu, ujutru bi kretali na etape već oko 5 sati. Stizali smo ponovo u kamp uveče oko 19h - 20h, odemo na večeru oko 21h posle toga obiđem mehaničara da vidim kako stoji motor i da dam neki savet šta i kako da mi namesti mašinu za sutra. Odlazio bi da legnem oko ponoći, puno puta nisam snage imao ni za kupanje a prsti na rukama su stalno bili nateknuti. Već oko 4 je ustajanje i u 5 polazak na novu etapu.
Dejan: Kažu da je ove godine bilo puno više publike nego dosadašnjih godina kada je reli održavan u Africi?
Sagmajster: To je sasvim sigurno, stanovnici Južne Amerike su puno toplije primile takmičare za razliku od Afrike. Recimo na samom početku u Buenos Airesu je bilo million ljudi, nismo mogli da prolazimo. Svi su hteli da te dotaknu da se slikaju sa nama, da se rukuju. Recimo na zadnjoj etapi u celoj dužini rute na 350km duž celog autoputa su bili gledaoci koji su nas gledali i bodrili. Strahovito puno ljudi je bilo uz stazu , mislim da će i sledeće godine Dakar ovde biti održan.
Dejan: Šta će ti ostati u sećanju od ove avanture, pored onoga što je bilo vezano za stazu?
Sagmajster: Pored staze bilo je jako mnogo publike, ali sigurno da će mi indijanci ostati u sećanju. Oni su mi više puta davali vode da popijem i to takve vode kakve u životu nisam pio. Ne znam šta je bilo u tome, verovatno neke trave, ali ti hladni napici su me toliko osvežili da sam se posle toga uzdigao i lakše nastavio dalje.
Dejan: Šta si sve promenuo na tvom motoru u toku relija?
Sagmajster: Na zadnjoj etapi na motoru već svuda je curilo ulje, u toku 14 etapa potrošio sam tri agregata, 5 felni, 5 točkova, 28 spoljnih guma, 28 muza (pena koja se stavlja kao unutrašnje gume), 1 volan, 2 auspuha, 7-8 komada kompleta za dovod goriva, dosta osigurača, špica. Svaki dan sam menjao disk pločice, ulje u motoru, filter ulja, filter vazduha. Samo za rezervne delove sam potrošio oko 25.000 eura. Sreća je što sam išao sa motorom marke KTM 690 kubika jer isključivo za nas tamo je bilo dva šlepera sa delovima. Platili smo 3.000 evra kauciju samo kao mogućnost da možemo da dobijamo delove iz tih kamiona. KTM Srbija je stala iza mene i oni su dali garanciju tako da sam mogao da koristim i uzimam delove za svoj motor, a račun će kasnije doći na naplatu. Moram da se zahvalim mehaničaru Kaziju koji mi je puno pomogao, jer bilo je dana kada sam dolazio u kamp u devet sati uveče sa totalno skršenim motorom. U deset sati smo nabavili drugi motor promenuli go do pola pet a već u pet ujutru sam imao novi start. To je bila velika kriza ali uspeli smo u svemu i završio sam Dakar reli.
Dejan: Na kraju kaži mi da li si očekivao ovakav doček na samom ulasku u državu, i kako si održavao vezu sa svojima?
Sagmajster: Jako mi je drago što su me moji prijatelji ovako iznenadili i dočekali ovde. Ovo su pravi motoristi koji vole motore i puno im hvala na ovom dočeku. Imao sam satelitski telefon pa sam se javljao ponekad kada sam završio etapu. Javljao sam se i televizji RTS koji su pravili specijalne emisije posvećene svakoj etapi.
