Petar Mitrić, urednik fimskog programa na OU, selektor Mladi autori Evrope
Darko: Kojim povodom radimo ovaj intervju?
Petar: Kako bismo ugasili moju, naizgled neugasivu, želju za samopromocijom... I usput malo promovisali filmsku umetnost. Na primer, pred nama je ciklus filmova Mikelanđela Antonionija. Svakog petka, u Amfiteatru Otvorenog univerziteta, od 19.30, i tako dalje, sve možete pročitati na sajtu FOKUS-a koji pomaže ovaj program.
Darko: Tvoji programi su odlično posećeni, da li je to zbog besplatnog ulaza ili ima i nešto iza toga?
Petar: Ovi programi su puni iznenađenja. Najčešće ljudi i ne znaju šta će videti. Ako nekoliko puta ispuniš ili nadmašiš očekivanja publike stekneš poverenje. Drugi faktor uspeha je kontinuitet, ova stvar nije baš od juče i pokazalo se da vrlo uspešno popunjava slobodno vreme tih petkova u 19.30h. Daleko više informiše od drugog dnevnika na nacionalnoj televiziji. Treće... ma da, program je besplatan.
Darko: Danas imamo filmove koji su lepši, bolji i stariji od klasika...
Petar: Vremenski tok i umetnost nisu baš u korelaciji. Takođe, ako neko delo ne korespondira sa juče, danas i sutra istovremeno, verovatno se i ne radi o umetničkom delu. Inače nisam zainteresovan za movies nego films. Ne verujem ni da su stari filmovi bolji niti gori. Vreme jednostavno prolazi i dok se okreneš postaneš star. Ne moraš zato biti i zastareo. Čak i ako su ti se uvećale uši i nos i malo se teže krećeš. Ako gledaš neki rani film iz serijala o Džejms Bondu vidiš da je poprilično zastareo. Svi ti "futuristički" dugmići i lampice danas deluju smešno i prevaziđeno. Ako gledaš Antonionijevu "Noć" biće ti potpuna novost i možda te naoruža novim stavom.
Darko: Pročitao sam negde, verovatno na netu, da je Antonioni bio postreligiozni marksista i egzistencijalista. Šta to znači i kako njegov senzibilitet komunicira sa nama, danas?
Petar: Biti marksista je bilo izuzetno popularno u to vreme u Italiji. Takvo javno političko deklarisanje dovelo je do toga da ga 1971. godine Komunistička Partija Narodne Republike Kine uposli da napravi dokumentarni film o Kini namenjen "trulom" imperijalističkom i kapitalističkom Zapadu. Film "Kina" (Chung Quo) jedan je od najboljih dokumentarnih filmova ikada. Iako je bio praćen svaki njegov korak i kadar od strane vrha partije, Antonioni je sa lica ljudi u kadru prikazao jedno šizofreno stanje nacije koja je izmučena glađu i sumanutom ideologijom uprkos veličanstvenim prizorima kineskog teatra, izobilja na pijacama ili uspešnog hirurškog zahvata. Marksizam je negde tada i izašao iz mode. Ako govorimo o Italiji s kraja 50-tih godina nalazimo mnogo sličnosti sa našom realnošću. To je bilo vreme "tranzicije" kada se u Italiju uvodio kapitalistički sistem po uzoru na SAD. Ljudi su gubili posao ne uspevši da uhvate korak sa "putem žute cigle" koji je vodio u svetlu budućnost. Pojavio se novi sloj ljudi, tzv. japiji obučeni u besprekorna odela, zauzdani kravatama, koji su jedini znali kako ljudi treba da žive da bi dostigli taj samo njima vidljivi boljitak. Antonioni nam govori da to bolje i naprednije nikada neće stići i da se suštinski ništa novo neće dogoditi. Tu on postaje egzistencijalista. A što se komunikacije sa nama danas i ovde tiče, prošetajte Engelsovom ulicom radnim danom u vreme ručka.
Darko: Kakve programe ili subverzije planiraš za našu svetlu budućnost?
Petar: Nakon Antonionijevog ciklusa planira se uobičajen nasumični izbor najznačajnijih evropskih filmova koji će biti bolji nego ikada. Takođe, 12, 13 i 14 novembra predstavićemo novi nemački film u saradnji sa Gete Institutom i ProCredit Bankom. O svemu ću vas na vreme obavestiti..
Darko: ... a mi ćemo o tome obavestiti čitaoce našeg sajta ;))
U prilogu:
MICHELANGELO ANTONIONI
U periodu vidljive stagnacije evropskog filma, kada su velikani neorealističke škole iscrpeli svoje ideje, neposredno pre eksplozije francuskog novog talasa, pojavio se Mikelanđelo Antonioni sa svojim jedinstvenim stilom. Njegova poetika ne nalazi korene u prošlosti, niti (za divno čudo) ima jasne sledbenike u budućnosti. Nakon vesti o njegovoj smrti krajem juna ove godine javnost je ponovo uputila pogled na Antonionijevo zaveštanje, ovog puta pogledom unazad, kojim su se probudili duhovi prošlosti toliko čudni za svoju epohu i toliko razumljivi četrdeset godina kasnije. Prirodna prekretnica dve epohe za koju smo smatrali da se davno desila, zapravo se tek odvija pred našim očima kroz podsećanja na dela ovih alhemičara stvarnosti čiji omaži naoružavaju naše duhove verom u večni život.
KRIK / IL GRIDO (1957)
Uloge: Steve Cochran, Alida Valli, Betsy Blair
Poigravanje sa tada najaktuelnijom filmskom školom italijanskog neorealizma često se pominje kao početak Antonionijeve stvaralačke karijere. Priča duboko ukorenjena u socijalni, emocionalni život radničke klase u periodu velike krize, u njegovom svetu otvara pitanje razrešenja naših večnih potraga za „boljim“ i „drugačijim“, koje verovatno nikada ne nalazimo. To je i razlika u stilskoj različitosti koju nam nudi u odnosu na ostale neorealiste, hrabro okrenute svetloj i izvesnoj budućnosti. Vizuelno, „Krik“ se razlikuje od Antonionijevih kasnijih filmova iz jednostavnog razloga što je upućen publici naviknutoj na šablone epohe i nalazi se na granici melodramske filmičnosti sa pričom u prvom planu. „Krik“ je osvojio glavnu nagradu u Lokarnu 1957.
AVANTURA / L’ AVVENTURA (1960)
Uloge: Gabriele Ferzetti, Monica Vitti, Lea Massari
„Avantura“ lansira Antonionija u red majstora kinematografije. Tadašnji kritičari nisu umeli smestiti ovaj film u bilo kakav postojeći okvir. Preciznost svakog kadra u kojem se platno deli na nekoliko celina, jasno razdeljenih linijama između objekata, pozadine i likova bila je potpuna novost u kinematografiji. Osim pejzaža koje uvodi u svojstvu likova Antonioni uvodi i gledaoca kao aktivnog učesnika u filmu. Zvezda modnih pista Monika Viti, nakon „Avanture“ postaje priznata glumica i saradnju sa Antonionijem nastavlja u naredna tri filma. Duge kadrove u filmu, retko viđane do „Avanture“ publika u Kanu je prekidala povicima „seci“, što je u istoriji zabeleženo kao najburnija filmska projekcija na ovom festivalu. Film je dobio nagradu žirija u Kanu.
NOĆ / LA NOTTE (1961)
Uloge: Marcello Mastroianni, Jeanne Moreau, Monica Vitti
Film prikazuje jedan dan u životu bračnog para ispunjen emocionalnim prevratima i iznenađenjima. Đovani je uspešan pisac, no uprkos slavi u usponu oseća emocionalnu prazninu. Njegov bračni život nailazi na prekretnicu usled nedostatka strasti i ljubavnog uzbuđenja. U tom jednom prikazanom danu oni će proživeti sve faze emocionalnog života kako bi se vratili na početno stanje zadovoljni potragom koju su prošli. „Noć“ je jedan od stilski najuspešnijih filmova u istoriji kinematografije ispunjen upečatljivim scenama koje ostaju urezane zauvek. Nesvakidašnje perspektive u filmu odaju utisak trodimenzionalnog prostora što gledaocu stvara utisak direktnog učešća. Marčelo Mastrojani, Žana Moro i Monika Viti svojom koreografskom glumom čine „Noć“ najuspešnijim Antonionijevim filmom.
POMRAČENJE / L’ECLISSE (1962)
Uloge: Alain Delon, Monica Vitti, Francisco Rabal
Nakon raskida sa piscem Rikardom zbog njegove racionalističke prirode Vitoria upoznaje mladog brokera Pjeroa. Sasvim slučajni susret tokom sloma berze u Italiji postaće pozornica za neobičan ritual zavođenja. Antonionijevo poigravanje sa likovima biznismena koje smo mogli videti u scenama zabave u filmu „Noć“ ovde je još izraženije. Uniformisane prilike u crno belim odelima, sa kravatama i akten tašnama, lučonoše italijanske budućnosti, deluju kao nezrela deca, dok je berza predstavljena kao igralište za njihove nerazumljive igre. „Pomračenje“ ne podleže nikakvim pravilima i radnja teče nestvarno prirodno koliko i naša realnost. Događaji se smenjuju bez nekog određenog razloga i gledalac proživljava život sa platna. U serijalu Antonionijevih egzistencijalističkih filmova „Pomračenje“ nam daje najupečatljiviji osećaj otuđenosti.
CRVENA PUSTINJA / IL DESERTO ROSSO (1964)
Uloge: Monica Vitti, Richard Harris, Carlo Chionetti
Prvi Antonionijev film u boji uključuje dodatno izražajno sredstvo u službu priče. Mizanscen sive industrijske zone u Raveni kao mesta namenjenog ljudskom životu, stvoreno isključivo ljudskom rukom i prostor u kojem ne postoji ništa osim čoveka i materije postaje poprište čudnih ljudskih odnosa. Mentalno neuravnotežena supruga menadžera fabrike živi usamljeničkim životom podižući sina u nezdravom okruženju. Industrijalac Korado pojavljuje se u nameri da osposobi fabriku za novi program proizvodnje i ulazi u njihove živote. Stanje potpunog poraza prirode pred izazovima industrije postaje ujedno i stanje njihovih unutrašnjih života. Kao jedini lek za Đulijaninu neobjašnjivu bolest moglo bi biti pomirujuće prihvatanje neprirodne sredine, neprirodnih odnosa i ignorisanje svake emocije u dehumanizujućem svetu u kojem živi.
