Radnici Srbije moraju da shvate jednu stvar: zašto treba učestvovati u protestima? Da bi nešto uradio za sebe. Jer politički lideri očigledno ne žele ništa da rade, osim za sebe. Što pre shvatimo da samo protestima možemo da ih nateramo da urade nešto i za nas, tim pre će nešto biti.
Dragan Grozdanović, predsednik Industrijskog sindikata – ATB Sever. Zaposlen 32 godine u Severu, od 1997. sa Ljubom Zajevićem i kolegama formira UGS Nezavisnost u Subotici, a Industrijski sindikat se izdvaja početkom 2009. godine.
Darko: Zašto industrijski sindikat?
Dragan: To je ideja koju je granski sindikat metalaca ganjao unutar UGS Nezavisnosti. Jer smo osetili potrebu i stekli ideju da ćemo lakše zastupati interes radnika ako imamo jedan jedinstveni sindikat, a ne sindikat podeljen u više grana. Smatramo da ćemo ovim putem uspeti da je realizujemo. Vreme iza nas, i vreme ispred nas to pokazuje i dokazuje.
Na primeru Subotice: Granski sindikat metalaca je, kroz Industrijski sindikat Srbije (ISS), mnogo jači, i po članstvu i po ljudima i organizacijama koje su mu pristupile. Tu su preduzeća tekstila i kože, jedno preduzeće iz hemije, dva iz prehrane i interes počinje da biva sve veći. Trenutno imamo nedostatak prostora, ali smo se obratili lokalnoj samoupravi i očekujemo da će ovih dana i taj problem biti razrešen. Kad ljudi znaju gde si, lakše im je da dođu. A tako je i širom Srbije.
Imamo sekciju mladih i sekciju žena, što smatramo da je vrlo značajno, jer o njima niko ne vodi računa. Značajno za industrijski sindikat jeste da je tokom maja i juna primljen u punopravno članstvo Svetske (IMF) i Evropske (EMF) federacije metalaca. A Čankovima (UGS Nezavisnost) je zamrznuto članstvo.
Darko: Zbog čega je praktično došlo do razlaza Industrijskog sindikata i UGS Nezavisnosti?
Dragan: Zato što je Granski sindikat metalaca, tokom 2008. godine postavio i tražio od rukovodstva UGS Nezavisnost, na čelu sa Čankom (Branislav Čanak), da se praktično ujedine grane sindikata. Bili su to zahtevi glavnog odbora kao legitimnog predstavnika. U toku godine dolazilo je do pokušaja da se iznađe rešenje i ojača UGS Nezavisnost ali i pored odluka koje su donela 2 glavna odbora, da dođe do zajedničke sednice, u skladu sa Statutom, gosn Čanak je krenuo drugim putem. On je praktično 3 dana pred kongres sindikata proglasio sve organe GS metalaca nelegitimnim sa idejom da proglasi i kongres nelegitimnim. I pored ove opstrukcije da se kongres ne održi (poslao je pismo pozvanim gostima i delegatima da se ne odazovu), kongres je održan 18. i 19. septembra u Novom Sadu, a od 200 delegata odazvalo se 196 i, što je bilo značajno, kongresu su prisustvovale 22 delegacije sindikata iz 21 države. Posle kongresa se i dalje nastavila opstrukcija gosn Čanka, a na naše insistiranje uključile su se Evropska i Svetska federacija metalaca, u smislu da pomognu rešenje spora. Pored toga doneta je na GO odluka, a poštujući odluku i kongresa, da napravimo Industrijski sindikat Srbije.
Važno je za Suboticu reći da bivši poverenik UGS, Mark Čaba više nije među njima, i pored izveštaja da je, po merilu rada na terenu, bio među najboljima, a suspendovan je samo zbog dobrog odnosa koji je gradio sa metalcima. Sada je sa nama u industrijskom sindikatu, i dalje predstavlja IS Srbije, za teritorije Sombora i Subotice.
Darko: Zašto dolazi do tih razilaženja i cepanja?
Dragan: Imaš 5 grana i 5 predsednika (npr. u UGS) a želiš da napraviš jedan. Ostala 4 predsednika neće da odustanu od funkcije. Imamo mi i odluku, da udružimo grane. Ali čini se da nije bila volja granskih predsednika da napuste svoje funkcije. I Samostalni sindikat Srbije (SSS) je granski organizovan. Princip granskog organizovanja smatramo prevaziđenim i smatramo da treba imati jake sindikate, a ne usitnjene po granama. Nijednom poslodavcu, ni vlasti, ne odgovaraju jaki sindikati, a mi smatramo da ćemo ovako biti brojčano jači. Mi smo jedini izašli u Beograd na protest, prvog maja ove godine. Dok su ostali klali prasiće. Pokušavali smo da izlazimo i 2000. ili 2001, bilo nas je po nekoliko hiljada, ali Beograđani nisu izlazili.
Darko: Nije li danas zaposleni radnik pomalo reakcionaran?
Dragan: Solidarnosti zaista najmanje ima danas ali treba je razvijati. Prošle godine smo napravili dogovor sa poslodavcem u ATB, kada smo rekli: Ne tražimo povećanje cene rada 6 meseci, ali da nema otpuštanja. To je solidarnost. Problem je što su sindikati (SSS i UGS) dobili određene funkcije u upravnim odborima ali ljudi na te funkcije nisu poslati glasanjem, na skupštinama, nego su lideri lično delegirali ljude na te funkcije, tako jačajući svoju mašineriju.
Darko: Kakva je budućnost sindikata?
Dragan: Budućnost zavisi od volje da se prikupe potrebna znanja za situaciju u kojoj se nalazimo i kojima ćemo se naći. Jer sa starim znanjem ne može se ništa. Bez obzira na prirodu promena, dobre ili loše, mora se usvojiti novo znanje da bi se izašlo iz ove situacije. Tu su iskustva iz Evrope koja su korisna.
Samostalci stalno podgrevaju iluzije da ćemo se vratiti na staro. Imovina postaje neprikosnovena i u skladu sa tim, kroz partnerski odnos, može se stići do nekog nivoa socijalne pravde. Socio-ekonomski savet (SES) je zamišljen da tamo sede poslodavci, vlast i sindikati, i da oni kroz dogovor, partnerski odnos, treba da dođu do potrebnog minimuma socijalne pravde u društvu. Da bi društvo iole bilo OK. To je zamisao. A ona se ne ostvaruje. Postoji preporuka EU da u zemljama tranzicije minimalna zarada treba da bude 60% republičkog proseka. Ako je 33,000 prosečna zarada, minimalna mora da bude 20,000. A naš minimalac je na nivou 42% odn. 15,000, i niko o tome ne priča. Pa to je posao sindikalnih vođa koji sede u SES. Ne kažem ja da je to puno i veliko ali ipak je to preporučeni standard. Šta rade političke stranke koje zagovaraju evropsku Srbiju? Pa to treba prvo da realizujemo. Plašimo se da će, zbog izgovora ekonomske krize, SES odustati od pomeranja minimalne cene rada. A čemu SES, ako ne dela na stvaranju mira u kući?
Darko: Zašto je stanje ovako... haotično?
Dragan: Jednostavno, izgleda da političkim strankama na vlasti i opoziciji odgovara da Srbija nema zakon o sindikatima. Kad nema zakona, scena je neuređena (trenutno se to odvija po zaista zastarelom Zakonu o udruživanju građana). Nekada je u Ustavu Srbije i Jugoslavije 2. ili 3. član bio - pravo na sindikalno organizovanje. Danas je to neki pedeseti član, nema zakona o sindikatima, pa sve to pokazuje koliko im je stalo do položaja radnika.
U Evropi postoje 2 modela: Jedan je austrijski, koji zabranjuje sindikalno delovanje unutar preduzeća; a drugi, francuski, dozvoljava. Model koji će Srbija izabrati za sada je tajna. Ali bez obzira na model, to mora da bude u tesnoj sprezi sa organima inspekcije rada. Ako bude dozvoljen rad sindikata u preduzeću, onda je normalno da nema automatske primene zakona. A ako ne bude dozvoljen, onda mora da postoji automatska primena zakona. Npr. Izađe zakon, pa se sindikati bore da se zakon ispoštuje. A ako sindikati nemaju pravo da se organizuju u preduzeću, onda država šalje isnpekcije da uteruju primenu zakona. I jedno i drugo rešenje bilo bi bolje od postojećeg.
Naša sindikalna scena je čudna u odnosu na okruženje. Procenat sindikalno organizovanih radnika u evropi je od 9 do 54%, a mi imamo samo privid da su svi sindikalno organizovani, jer realno nismo jaki.
Mađarska je, nakon odluke da se krene u tranziciju, zabranila tada postojeće (stare) sindikate i dozvolila da se osnuju novi sindikati. Sada imaju šest sindikalnih centrala. Mi u Srbiji imamo dve centrale (SSS i UGS Nezavisnost), ali će se mađarskih 6 pre ujediniti i saradjivati neko srpske dve.
U Francuskoj, u privatnom sektoru je svega 9%, a u državnom 12% sindikalno organizovanih radnika, ali ih na ulici, kada treba, bude i do 5 miliona - zato što je ustavno pravo Francuza da štrajkuju. Imaju solidarnost. Kod nas kad pozoveš čoveka na štrajk, a on pita – “ko će to da plati?” Pa se plati dnevnica, burek, prevoz, da dođe jedva nekoliko hiljada ljudi. Jer nema još tu svest da idu - zbog sebe, zbog svojih porodica.
Radnici Srbije moraju da shvate jednu stvar: zašto treba učestvovati u protestima? Da bi nešto uradio za sebe. Jer politički lideri očigledno ne žele ništa da rade, osim za sebe. Što pre shvatimo da samo protestima možemo da ih nateramo da urade nešto i za nas, tim pre će nešto biti.
Darko: Šta je sa ljudima na tzv. nesigurnim poslovima (privremeni, ugovorci, tzv. flextimeri)?
Dragan: Statut Industrijskog sindikata predviđa postojanje pojedinačnog članstva. Nama je bitno da se omogući pojedinačno članstvo, jer smo svesni situacije da ima mnogo privatnih radnji, preduzetnika, gde ljudi i ne shvataju da mogu da se sindikalno organizuju, jer u suprotnom nema ko da ih zaštiti. Kod nas je moguće da se čovek individualno učlani u IS, a mi našim potencijalom zastupmo njegove interese, bez obaveze da se pojedinačno prijavi ko je član u kojoj firmi odn. da mu garantujemo zaštitu privatnosti. Npr. radiš negde, prijaviš se, dolaziš kod mene, ja idem u inspekciju i garantujem zaštitu privatnosti. To bi možda mogao da bude odgovor na nesavesne poslodavce i one koji ne poštuju Zakone i opšti kolektivni ugovor o radu.
Darko: Šta su uzroci svih tih društvenih nepravdi?
Dragan: Na političkoj sceni više nema ni levih, ni desnih, svi su negde – svugde i nigde.
Levica se izgubila popuštajući krupnom kapitalu u nastojanju da uvodi što više nesigurnih poslova. Evropa u tom pogledu mora da bude drugačija od Amerike. Taj koncept nesigurnih poslova mora da padne.
Drugi izvor nepravdi i tenzija su ogromne razlike u primanjima. U Austriji je disparitet plata 1:2, a kod nas je u javnim preduzećima disparitet 1:8. Tako, kada bi se podigla minimalna cena rada, ovi sa većim koeficijentima primali bi milione. Mora doći do nove sistematizacije rada. Ovde ljudi primaju 7 ili 8 hiljada, bez doprinosa, pa kome treba takva fabrika, osim gazdi? To ne koristi ni radniku, ni državi, ni zajednici. A mi ćutimo.
Suština je život dostojan čoveka. Treba živeti od svog rada. A to u Srbiji ne može. Ne može zato što bi Mišković i drugi trgovci da imaju 300% maržu? Da rade ljudi i subotom i nedeljom, da ih bukvalno iscede za 17,000 dinara? Pa nek poveća platu radniku, da bude zadovoljan. Treba biti manje pohlepan i odreći se dela profita. I sad je Evropa krenula da konkuriše Americi upravo kroz fleksibilan rad, odn. na račun smanjene sigurnosti radnika.
Doći će, kao pre 200 godina, potreba da se ponovo borimo za osmočasovno radno vreme.
Suština sindikalnog organizovanja je stvoriti stabilne odnose - mir u kući. To je stabilnost i garancija nečega. To je interes i poslodavaca, i radnika, i zajednice i države. Potrebna je razumnost i partnerstvo.
