Бранко Жујовић (1975), новинар, потпредседник Удружења новинара Србије и члан Управе УНС-а од 2002. године. Уређивао вести и програм Инфо канала, био главни и одговорни уредник недељника Дани и Суботичких новина. Радио за више београдских дневних листова. Коментаре сваке недеље објављује на Гласу Русије, а текстове му преносе и Нова српска политичка мисао, Фонд стратешке културе из Москве, Фонд "Слободан Јовановић", Нови стандард, Српске новине из Црне Горе и други медији. Стални сарадник београдског магазина Водич за живот. Живи и ради у Пекингу, НР Кина, и то нам је прилика да из прве руке сазнамо све што смо хтели да знамо о Кини, а нисмо смели да питамо.
Darko: Jedu li u Kini pse?
Branko: U Kini jedu pse srazmerno onoliko koliko Italijani jedu mačke. Postoji i mala razlika, naravno u nestalnosti našeg prisutupa. Italijane, zbog mačaka, više niko ne izlaže ni humoru ni posprdi. Radilo se to isključivo dok se terao inat fašistima i dok je, kasnije, u SFRJ bilo dovoljno novca za pristojan život. Smatra se danas da je Italija deo „vrednijeg“ društva, pa se niko više ne šegači sa njima.
Moje skromno mišljenje o kineskoj kuhinji je paradoksalno. Bogatstvo kineske kuhinje potiče iz nezamislivog, negdašnjeg siromaštva i oskudice u hrani. U drugi, treći krug pakla, kroz koji su prolazili Kinezi u, sada već daljoj prošlosti, možete zaviriti ako pročitate roman „Velika nedra i široka bedra“ nobelovca Mo Jana.
Kinezi su generacijama bili prinuđeni da jedu sve što mogu. Ponekad čak i pse, samo da bi preživeli. Danas to, ovde u Kini, skoro više niko ne radi. Naročito ne u gradovima. Pseći meni danas postoji jedino u oblasti Guidžou, na jugu Kine. Samo tamo i nigde više, meso odgajanih pasa možete naći u restoranima.
Kinezima se divim što su iz nekadašnjeg beznađa, groznog trpljenja gladi, uspeli da stvore umetnost kuhinje. Raskoš njihovih jela i nezamislivo bogatstvo ukusa, iskusio sam mnogo puta. Od ljigavih lišajeva s Himalaja, za koje tvrde da su lekoviti i rastu pod snegom, preko kremastih čorbi od krabe, do luksuznog delikatesa kakav je „šarena“ gljiva.
Za razliku od njih, na primer, mi nismo uspeli da stvorimo ni naviku, a kamoli kulturu pijenja čajeva. O iznijansiranoj kuhinji, ispreplitanih ukusa i mirisa, da ne govorim. Predrasuda o psima koje jedu Kinezi potiče, dakle, iz našeg mentaliteta koji često ne podnosi stvarnost ili ne poznaje dovoljno činjenice.
Treba, zato, da vidimo kako su se prosvećeni narodi Evrope ponašali u oskudici hrane. Ne treba da pratimo samo tragove kanibalizma po Evropi, u čestim periodima gladi ili kuge. Narodni poslanik, Ljuba Molerović, u telegramu iz decembra 1914. godine, čestitajući tada već vojvodi naše vojske Živojinu Mišiću pobedu u Kolubarskoj bici, piše da su austrijski i mađarski vojnici, na kratko zauzevši selo Vračević, gde je rođen moj deda, pojeli doslovno sve, čak i seoske pse. Ljudi se, dakle, u osnovi ponašaju isto u kriznim vremenima, bilo da su Austrijanci ili Kinezi.
Treba znati i da se upotreba psećeg mesa ovde više vezuje za Koreju. Stranci u Kini, zbog toga, opreznije posećuju korejske restorane. Kinezi vole evropsku kuhinju, ovde sasvim dobro funkcioniše srpski restoran „Kiosk“, a Kinezi drže jedan restoran, koji ima srpski meni. Naši ga ovde zovu „Magarence“.
Jedini psi koje u Pekingu viđam su, do duše dobro podgojeni zlatni retriveri i labradori, koje ponosni vlasnici, baš kao oni na Tašmajdanu ili u Košutnjaku, šetaju predveče i puštaju da trčkaraju po savršeno uređenim parkovima. Ali, parkovi su ovde druga priča...
Darko: Kad smo kod predrasuda, šta bi još dodao na ovu top-listu? Moram da počnem ovako, pošto sam čuo na dosta mesta, čak i od školske dece, ubeđenja da u Kini i dalje svi idu bosi, nose slamnate šešire i trščane štapove.
Branko: Predrasuda prema Kini i Kinezima ima dosta. Kineske prodavnice iz komšiluka, na primer. U velikim gradovima Kine, a ni u onim manjim, uopšte nema „kineskih prodavnica“ kakve poznaje Balkan.
Roba preširoke potrošnje, koja se prodaje na Balkanu uz onaj karakterističan miris, potiče iz svega dva grada provincije Džeđiang. O tom fenomenu upravo pripremam članak.
Ta provincija veoma je bogata. Posetio sam njen glavni grad Hangdžou i Zmajev bunar, gde se proizvodi najkvalitetniji zeleni čaj na svetu. U Zmajevom bunaru, video sam bunar koji je neko, Bog zna zbog čega, iskopao na sred malog potoka, a kilogram zelenog čaja koštao je više od 400 evra.
Osim toga, veliki kineski gradovi uopšte nisu jeftini. Cene su znatno više nego u Srbiji. Kada bi neko želeo da se obuče u „Zari“ ili „Masimo Dutiju“, morao bi da izdvoji i do 30 posto više novca nego u Evropi. Kineski modni brendovi, koji se kale na nacionalnom i azijskom tržištu, nezamislivo su skupi. Nedavno je jedna od tih kompanija, ona koja stoji iza brenda „Stela Luna“, otvorila prvu prodavnicu na Sen Žermenu u Parizu, a uskoro će otvoriti prodavnice u Londonu i Milanu.
Kvalitet kineskih proizvoda takođe je nešto o čemu može da se razgovara. Njihovi automobili „Čeri“ nisu po kvalitetu parnjaci BMW-u, ali je to trenutno najuspešnija svetska automobilska kompanija, a kvalitet njihovih automobila stalno raste, kao i prodaja. Od 2012. godine, Kina je i najveći proizvođač „pametnih telefona“ na svetu.
Jedna od velikih predrasuda, koja potiče delimično i iz političke propagande, pamti ono famozno rušenje nadvožnjaka, mislim negde na severu zemlje. Ovde su za deset, dvadeset godina, izgrađene desetine hiljada kilometara auto-puteva i superbrzih pruga, ali se ta velika nesreća uzima uvek za primer, iako je ona, realno, kap u graditeljskom okeanu Kine.
Kada sam bio prvi put u Kini, ovde je bila aktuelana afera u mlekarskoj industriji. Posle bezmalo 5 godina, svi zapadnjaci još uvek pamte samo tu aferu, čiji su vinovnici, uzgred budi rečeno, vrlo strogo kažnjeni.
Niko ne zna, međutim, da su krajem 2008. godine, baš u vreme kada sam boravio u Pekingu i Šangaju, ovde otkriveni neispravni mlečni proizvodi za decu, koje su strane kompanije pokušale da plasiraju na tržište. Mogao bih dosta da govorim o ovome.
Zabluda je i da su Kinezi, naročito oni mlađi, niski ljudi.
Suština mog odgovora ne sugeriše da je u Kini sve idealno. Pokušavam da kažem da Kina stalno napreduje, bori se sa izazovima i istina, koja je uvek na sredokraći, sve više biva naherena ka njoj. Dinamika promena, razvoja i činjenica da je sledeći dan izvesno bolji od današnjeg, treba da se poštuje.
Darko: Jesi li ti jedini Subotičanin u Pekingu, ili si otkrio još nekog?
Branko: Potraga za Subotičanima u Pekingu traganje je za iglom u velikom skladištu sena. Peking ima više od 21 milion stanovnika. Dva puta do sada, mediji su izveštavali o snegu koji je pao na grad, a u mom kvartu za to vreme bilo je savršeno sunčano vreme, bez ijedne pahuljice. To je veliki grad.
Ipak, uspeo sam da pronađem Sinišu Šarčevića. On radi u pekinškom ogranku Majkrosofta. Godinama već putuje Azijom. Neko vreme je, kada bi ostajao bez novca, bio i budistički monah. Zanimljiva ličnost. Družili smo se jedno vreme u Subotici, a posle osam godina ponovo se sreli na Babaošanu. To je život.
Tekst o našem susretu objavio sam u beogradskom časopisu Vodič za život. Mezetili smo reš-pečene škorpije, lignje, larve i hobotnice, uz najpoznatije kinesko pivo „Tsingtao“.
Trenutno tragam za kineskim izvorima, koji bi mogli da daju nove podatke o boravku grofa Save Vladislavića u Pekingu, u XVIII veku, ali on već nije Subotičanin.
Darko: Kako si to uspeo, u tolikom gradu?
Branko: Da sam Šarčevića tražio od vrata do vrata godinu dana, morao bih da razgovaram sa tačno 57.535 ljudi svakog dana. Jednostavnije je bilo da od Roberta Kiša, tehničkog urednika Subotičkih novina, uzmem njegovu E-adresu. Siniša, kog iz nekog razloga svi zovu „Slavko“, upravo se s juga Kine bio doselio u Peking...
Darko: Otkud uopšte subotički novinar u Pekingu?
Branko: Dobio sam ponudu koju nisam mogao da odbijem. Značajan deo moje motivacije leži u mogućnosti da živim u Pekingu i obilazim Aziju.
Darko: Dobro, ako nećemo o poslu, onda sigurno imaš bar nekoliko anegdota da podeliš sa nama?
Branko: Otkako sam ovde, sreo sam dosta važnih ljudi iz sveta politike i ekonomije, igrao sam mali fudbal s Borom Milutinovićem, sreo sam Novaka Đokovića, pratio osnivanje Sekretarijata za saradnju Kine s državama centrale i istočne Evrope, posetio sam najveći sajam turizma na svetu, u Šangaju, bio sam na minus 32 stepena u Harbinu, na Festivalu snega i leda, boravio sam nekoliko puta u posebnom, državnom hotelu za specijalne goste, u kome je voleo da odseda pokojni vođa libijske revolucije Moamer el Gadafi.
Ipak, najbolje sam se proveo jedno veče, kada sam u ulici Šiđingšan zatekao omanju grupu anglosaksonskih turista, koja je gledala u nebo. Lica su im, kao po komandi, bila 45 stepeni podignuta na gore, u odnosu na donje vilice. Srbin sam, pa sam refleksno stao u red. Ispostavilo se da svi ti ljudi gledaju misteriozni objekat na nebu. Zaista, nešto je gore vrlo čudno svetluclo i nestašno poskakivalo. „Oh my God, this is my first UFO!“, vrištala je jedna pirgava Engleskinja u prljavim, jeftinim plastičnim sandalama i sa ruksakom zbog kog je neprirodno krivila vrat kao guska koja pokušava da poleti. Svi su zabezeknuto gledali tu stvar, dok su Kinezi mirno prolazili pored nas. Moram da priznam, bio sam u čudu, jer je NLO bio nezamislivo visoko, hitro šetajući po nebu čas levo, čas desno. Ispostavilo se da klinci iz kraja puštaju zmaja, na kom su bile sijalice. Nedelju dana smejao sam se sebi, što sam, makar na minut, poverovao da svedočim najznačajnijem danu u životu pegave Kejti i njenih prijatelja zadriglih od piva.
Darko: Da li su u tako velikom gradu već svi pomalo stranci, ili se oseti razlika između stranaca i domaćih?
Branko: Momo Kapor je napisao da se u Njujork, ako je čovek sujetan, ulazi na vlastitu odgovornost. U članku u Vodiču za život opisao sam sve sličnosti Subotice i Pekinga. Verujte mi, one su brojne, uprkos nesrazmerama. U ovdašnjem Hramu neba, koji je iz Srednjeg veka, možete pronaći pločice identične keramici „Žolnai“.
Jedna od sličnosti je i temperament. Dok u Šangaju, koji više podseća na Beograd, morate da budete energični da biste uopšte ušli u metro, u Pekingu je mirno čak i kada je gužva. Peking je na severu i „usporen“ je kao Subotica, u odnosu na užurbani jug.
Ali, Peking, uprkos usporenosti, poseduje duh metropole. Na njegovim ulicama čovek je sveden na ljudsku meru. Kao na nekakvom ogomnom dijagramu života, sačinjenom od verikalne, moderne arhitekture od čelika i stakla, koja doslovno seče oblake i horizontalnog sklada harmonije, tradicije, kulture i istorije čvrsto ukorenjene u zemlju.
Ne verujem u jednakost, ljudi su različiti. Ali, u megapolisu, naročito ako ste 8.000 kilometara od kuće, bivate svedeni na ono što zaista jeste.
Kineska lica po pravilu su dobronamerna i blaga. To primetite tek kada vidite kontrast mrgodnih lica zajapurenih anglosaksonskih turista na Silk marketu. Sa lica im se čita pohlepa i žudnja za što nižim cenama, što je čista refleksija pljačkaškog kulturnog nasleđa. Dok se na zapadu svi tobože bore protiv ksenofobije, a pripadnici žute i crne rase u stvari se nazivaju pogrdnim imenima i tretiraju kao niža bića, u Kini su belci i drugi ljudi dobro došli.
Ovde čak i odrasli muškarci priđu i fotografišu malo dete, da bi ga pokazali svojim ukućanima. Čovek koji je u Srbiji snimao reklamu za VIP mrežu mobilne telefonije zove se Luo Ći. Jednog dana, pokazao mi je sliku mog sina Damjana i ćerkica Jovane i Nevene, rekavši da ih je „skinuo“ sa Fejsbuka kako bi ih pokazao svojim ukućanima. Peking je otvoren i gostoljubiv megapolis, bez prenemaganja i foliranja.
Darko: Gde je danas Kina?
Branko: Pitanje bi moglo da se izvrne: gde je svet u odnosu na Kinu? Kina je u nezamislivom ekonomskom zamajcu. Ekonomski rast je skoro 8 odsto. Baš su danas saopštili da je zvanična stopa rasta 7,8 odsto.
Za nekoga ko je ovamo došao iz zemlje u kojoj voz, star decenijama, 180 kilometara pređe za 4 ili 5 časova, superbrzom železnicom premrežena Kina je prizor iz XXII veka.
Putovao sam u Harbin vozom pre nekoliko nedelja. Noćni voz razdaljinu od 1.400 kilometara pređe za malo više od 9 časova i to nije najbrži voz. U njemu je superkomforan mali apartman, u vagonima ljubazne stjuardese, a voz kao da klizi po šinama.
U povratku, čekao me je savremen aerodrom i najnoviji „erbas 320“ na domaćoj liniji. Šta više, imao sam neprijatnost sa avionskom kartom. Nisam bio odgovoran za tu nevolju, ali sam morao da kupim novu kartu. Prigovor sam kompaniji uložio sutradan, E-poštom. Avio kompanija „Čajna sautern“ odgovorila mi je odmah i novac vratila za tri dana. Dva E-pisma bila su dovoljna da mi vrate novac. Zamislite koliko bih šaltera obio i sa koliko bih se ljudi posvađao, da mi se ista stvar dogodila u Srbiji? Eto gde je Kina danas.
Darko: Pratiš li njihovu pop-kulturu? Koji to filmovi, muzika, knjige hrane njihove duše?
Branko: Nedavno smo, odavde iz Pekinga, razgovarali s Davidom Albaharijem. Jedno od pitanja iz tog intervjua, odnosilo se na fenomen nepoznavanja kineske književnosti. Kako to da zapadna civilizacija, koja tako glasno i bojim se samo zvanično priželjkuje suštinski dijalog i multikulturalnost, tako slabo poznaje književnost Kine, koja čini 20 posto čovečanstva? Neću vam reći šta je Albahari odgovorio, ali pitanje je bilo na mestu. Šta se u Srbiji zna o pop-kulturi te zemlje?
Kinesku muziku prožima zapadni uticaj, ali je ona, čini mi se, ostala ipak kineska. Slagao bih kada bih rekao da sam vrstan poznavalac, ali svakako poštujem ovdašnje pop-zvezde, kao što su Vang Lihong i Džon Đielun s Tajvana, Džang Sjujou i Čen Jisjun iz Hong Konga i Sun Nan koji potiče iz unutrašnjosti Kine. Njima, svakako, treba dodati i dve kineske kraljice pop-muzike, Vang Fei i Na Jing, obe iz centralne Kine.
Daleko kvalifikovaniji od mene, kada je kineska muzika u pitanju je Zoran Ranković, moj kolega i sjajan muzički urednik. On konzumira Peking u neslućenim količinama. Upoznao je muzičku scenu, zna sva mesta za provod. Da su znali, Kinezi bi mu s vizom naplatili konzumaciju Pekinga!
Sa druge strane, kada je film u pitanju, moram reći da se u Kini, kao retko gde, vole veliki ekrani. Najsavremeniji sinepleks bioskopi su česti, a veliki ekrani postavljeni su i na otvorenom. Najviše volim onaj gigantski, možda najveći na svetu, koji pokriva ceo trg „The Place“.
U Kini su trenutno najpopularniji blokbasteri „Kineski zodijak“ u režiji Džeki Čena, „Izgubljeni na Tajlandu“ Sju Dženga, „Poslednji tajkun“ Vong Đinga, „Giljotina“ tedija Čana i „Veliki majstor“ Vang Đja Veja.
Srpski film ovde je tradicionalno prisutan, još od Bate Živojinovića i filma „Valter brani Sarajevo“. Ovde je popularna bila i serija „Policajac s Petlovog brda“. Zadovoljstvo mi je što sam kolega i prijatelj sa dve izuzetne dame, koje su za kinesku državnu televiziju prevele dijaloge iz ove serije na kineski jezik. To su gospođa Džang Guodžen i njena mlađa koleginica Vang Tingting.
Moram reći da sam posetio čuvenu Laošeovu „Kuću čaja“, gde se, uz najbolje čajeve gleda impresivan umetnički i akrobatski program. U Pekingu je najveći i svakako najsavremeniji muzej na svetu. Reč je o Nacionalnom muzeju.
Ulaznica je potpuno besplatna, treba samo podneti zahtev preko interneta za posetu. Kad sam prvi put bio u njemu, za tri sata obišao sam tek antičku i manji deo srednjovekovne postavke. Slično je i u drugim važnijim muzejima. Moja impresija utoliko je snažnija, jer su svi artefakti, od kojih su neki stari hiljadama godina, autentični, kineski i nisu nigde opljačkani.
Darko: Kažu ljudi, pričaju ovde kod nas, da već i Kinezi beže iz Subotice. Može li to biti istina, i gde beže?
Branko: Postoji nešto što ja nazivam fenomenom pekinške raskrsnice. Kada u Pekingu, ali i u drugim većim gradovima ovde, prelazite neki široki bulevar na mestu gde nema podzemnog prolaza ili mosta za pešake, to postane prava mala avantura. Treba znati da vozači ovde ne mare odveć pešake.
Elem, Pekinžani prelazak ulice započinju još dok im je crveno, čim se automobili koji nailaze s leve strane zaustave. Pešaci odmah zauzmu polovinu kolovoza i na sredini čekaju da se zeleno svetlo na semaforu isključi i vozilima sa desne strane. Dok se pojavi zeleno svetlo za pešake, oni su već na tri četvrtine kolovoza...
To znači da Kinezi marljivo, kao voda, popunjavaju svaki koristan prostor. U ekonomiji, kulturi, sportu, bilo gde. To je odraz njihovog mentaliteta. Ako odlaze iz Subotice, a ne sumnjam da ih višestruka kriza u Srbiji ometa u poslovima, sigurno odlaze na nova tržišta. Možda u Brazil ili neke afričke zemlje.
Neko je na jednom od portala primetio da će Srbija, nakon odlaska mnogih svojih ljudi, preteći Kinu jedino po odlivu Kineza.
Darko: Lako je sad navoditi šta sve nama treba iz Kine. Da li bi mogao da sastaviš neku listu šta bismo mi mogli (pro)dati Kinezima?
Branko: Ovde živi bezmalo milijardu i četiri stotine miliona ljudi. U jeku ekonomske krize i usporenja ekonomije, oni tek ove godine aktiviraju nezamislivo veliki potrošački rezervoar unutrašnjeg tržišta.
Za nastup na takvom tržištu, potrebna je organizacija i saradnja. Pre svega da bi se obezbedila količina i kvalitet. Ovde je lestvica kvaliteta sve viša. Kinezi kupuju sve kvalitetnije proizvode.
Sasvim sam siguran da bi „Plazma“ keks ovde odlično prošao, kao i kvalitetna šljivovica, kao što je „Žuta osa“. Kinezi vole alkoholna pića. Njima se, provereno, dopada „Galeb“ čokolada, „Smoki“ i siguran sam da bi im se dopali „Jafa“ keks i slični proizvodi. Isto tako, Kinezi vole i evropska vina. Ne vidim šta bismo im još mogli ponuditi, ali i za ove proizvode potrebne su enormne, a kvalitetne količine, za šta u Srbiji nema novca.
Crnogorski premijer Igor Lukšić prošle godine pričao mi je o nameri podgoričkih Plantaža da u Kinu plasiraju „Vranac“. Kompanija Politehnolodžis iz Šangaja, koja proizvodi teretne brodove za novu crnogorsku flotu, biće distributer ovog vina. Slične napore ulažu i Makedonci. Mislim da je Kina velika šansa proizvođačima hrane sa Balkana, ukoliko budu umeli da se udruže, jer iz iskustva, kovanog u beogradskom „Taboru“, na Zlatiboru, Mokroj Gori i još nekim mestima, znam koliko Kinezima naša kuhinja može da se dopadne.
(foto: Branko (levo) i Siniša (desno))
