Branilsav Bjorn Bukvić, umetnik-dizajner koji daje svoj pečat nepotpisanom dizajnu i masovnoj proizvodnji. Predstavio se subotičkoj publici mnogo puta, na primer, izložbom "Equus Quagga - Zebra", izložbom u Suvernici Gradskog muzeja "67 objects from supermarket", modnom revijom odeće "White", izložbom portreta studenata u poslednjoj Noći muzeja, grupnim izložbama ateljea Medijala, kroz Karton časopis fondacije Danilo Kiš, itd. Pred novu godinu lansirao svoju kolekciju broševa od kože - Bookwich leather kolekcija za zimu 2014. Ove minijaturne skulpture od kože mogu se naći u prodavnicama Banjo shoes, Dobar poklon u Engelsovoj ulici i Haustoru Art Cinema Aleksandar Lifka.
Ipak, ovo je prilika da nam Bjorn ispriča priču o Postpesimistima.
Darko: Kažeš, postpesimisti su bili masovan pokret. Da li to zato što su regrutovani iz pesimizma? Gde je mogla biti ta tvoja generacija, da nije bila prinuđena na post-pesimizam?
Bjorn: Celokupna ideja ovog pokreta zasnovana je na nenasilnoj komunikicaiji, miroljubivosti, toleranciji i razumevanju. Ako je pitanje: Ko su Postpesimisti? - To su mladi ljudi, starosti od 15 do 35 godina, trenutno mahom dvadeset godina stariji nego na početku, kada je pokret osnovan u Beču, na dečijoj konferenciji UN o ljudskim pravima. Koristeći sopstvenu kreativnost otkrili smo brojne načine da izrazimo svoje ideje. U velikoj meri služimo se umetničkim formama izražavanja, kao što su koncerti, pozorišne predstave, video filmovi, izložbe, časopisi. Na više načina bili smo u stanju da probijemo led i okrijemo nove načine za uspostavljanje saradnje sa drugima. Ako pokušamo da zanemarimo stereotipno razmisšljanje i sretnemo se sa drugima otvorenog duha, bez obzira na njihovo porijeklo, možemo da uspemo da izbegnemo biti robovi prošlosti, iako je ne zaboravljamo, ali želimo da podstaknemo načine na koje mladi ljudi mogu da krenu ka uspešnoj budućnosti, i zaobiđu greške napravljene u prošlosti. Pravi je izazov, takođe, 20-godišnja aktivnost Postpesimista, i nešto što se odvija u tim našim postpesimističkim zatvorenim krugovima.
Na kraju krajeva, mera uspeha je obim do kog uspemo navesti druge ljude da shvate kako poverenje i međusobno uvažavanje među pojedincima svih grupa u društvu, moraju upravljati našim ponašanjem i akcijama.
Darko: A šta je post-pesimizam?
Bjorn: Post pesimizam je vreme posle pesimizma, kada ljudi počnu razmišljati o boljim stvarima, kada imaju više nade - to je odbijanje pesimističkog shvatanja da se problemi ne mogu rešiti. Najveći je izazov navesti ljude da jedni druge vide kao bića, a ne kao članove grupe.
Darko: Šta uopšte može da se desi za dvadest godina? Na primer, jednoj generaciji? Šta li je to moglo značiti politički, a šta umetnički? Da li je imalo ikakve veze sa egistencijalizmom, ili solidarnošću?
Bjorn: Sijeme onoga što će izrasti u Postpesimistički pokret posijano je 1993. U leto te godine održana je međunarodna konferencija o ljudskim pravima u Beču. Na konferenciju u Austriji pozvani su mladi ljudi iz različitih delova sveta. Među učesnicima u Austriji bili su i predstavnici različitih krajeva ex-Yugo prostora, odnosno mladi ljudi iz različitih krajeva ex-YU regije. Raspravljajući o situaciji u našim hometown sredinama, odlučili smo da organizujemo jedan sastanak koji bi okupio mlade iz zemalja postjugoslovenskog regiona. Želeli smo da istražujemo mogućnosti zajedničkog rada i da se sretnemo prevazilazeći novouspostavljene granice. Prvi susret Postpesimista održan je u aprilu 1994. u Murzstegu u Austriji. Susret koji je trajao 10 dana okupio je tridesetak mladih lidera iz Subotice, Beograda, Prištine, Tuzle, Zagreba. Bio je to susret koji je dokazao kako su učesnici u stanju da komuniciraju i sklapaju prijateljstva uprkos pristiscima i sukobima, uprkos tadašnjoj (geo)političkoj situaciji na našim prostorima. Zajedno smo napravili novine, snimili jedan film, napravili animirani program i radio program koji je kasnije emitovan na BBCjevom programu World Service. Novi susreti, 1995. i 1996. godine održani su u Norveškoj. Usledio je i veliki mjuzikl u subotičkoj Sinagogi, podržan od strane tadašnjeg predsednika države sa 130 učesnika izveden u pet evropskih zemalja, zatim učešća postpesimista na kreativnim kampovima Sorosa, te godišnji kampovi pod imenom Škola mira, na kojima su obrađivane teme ljudskih prava sa studentima prve i druge godine univerziteta. Organizovani su i godišnji kampovi Postpesimista, svake od 1993. do 2003. godine, gde su održavane psihološke radionice za razvoj samosvesti pojedinca, kreativne radionice i sportsko-rekreativni sadržaji za 100-130 učesnika, polaznika kampa. Organizovan je rok koncert u Sarajevu, međunarodne izložbe "Susjedi" u rudniku kulture Labin, open day performansa u Pavaroti centru u Mostaru, predstave i kampovi u bivšoj kasarni u Metlkovoj, u Ljubljani, pozorišne turneje sa pojektom "Mit o Sizifu" u Subotici, Beogradu, Zagrebu i Tuzli, internacionalne studentske razmene studenata Srbije, Hrvatske i Severne Irske, osnivanje sopstvenog časopisa Kulturtreger, serijala tribina "Preteći fenomeni" na kojima su, između ostalih, govorili i Sonja Savić i Branislav Lečić, osnivanje sopstvene internacionalne pozorisne trupe Postpesimists, medijacija postpesimista u Aziji (India Janothsava group), knjigu Postscriptum - crno i bijelo izdanje, pokretanje muzičkog festivala Trenchtown 2002. godine u maju i avgustu, lokalno delovanje i delovanje u regionu kroz mrežu nevladinih organizacija koja je imala svoje centre i grupe u Beogradu Novom Sadu, Kikindi, Nišu, Subotici, Zagrebu, Osijeku, Malom Lošinju, Prištini, Kotoru, Podgorici, Mostaru, Konjicu, Tuzli, Sarajevu, Banja Luci, kao i svoje predstavnike u dijaspori, aktivno organizovanje i učešće na međunarodnim konferencijama, i nešto što je krunisalo naš rad na miru i toleranciji, kada je dodeljena svetska nagrada za mir i toleranciju, uručena postpesimistima na UN konferenciji u Njujorku.
Sve nas je iznenadio uspeh, koji nismo očekivali kada smo pre dvadeset godina odlučili da uspostavimo neku vrstu mreže ili pokreta Postpesimisti, koja je usledila nakon poziva upućenog od strane organizacija Peace Child i United Games of Nations, u saradnji sa organizacijom Norvegian People's Aid i njenom međunarodnom kampanjom Young Voices. Izbor imena može se objasniti na sledeći način: Nismo onoliki pesimisti koliki smo nekada bili, ali još uvek nismo ni potpuni optimisti. Ulazimo u dvadesetgodišnjicu sa idejom da se organizuje veliki međunarodni susret ReUnion Postpesimists u 2014 godini.
Darko: Pričaj mi još malo o postpesimistima, molim te.
Bjorn: Postpesimizam je praktičan i kreativan pokušaj rada za bolju budućnost na prostorima postjugoslovenskih zemalja, novonastalih nakon '90-tih. Osnovna ideja je da mladi ljudi na sebe preuzmu odgovornost za građenje mostova između različitih grupa građana, zasnivajući se na prijateljstvu i uzajamnom poštovanju. Postpesimisti veruju da je promena moguća ukoliko su ljudi spremni da prevaziđu granice koje su stvorile strah i nepoverenje. Aktivnosti postpesimista usmerene su ka poboljšanju komunikacije između ljudi različitih verskih, nacionalnih, etničkih, ideoloških i ekonomskih društvenih sredina, širenju ideja pacifizma, ljudskih prava, ekologije i potpore stvaralaštvu mladih. Mnogi od nas realizovali su, u periodu od dvadeset godina, individualne i zajedničke projekte zeleći da prikažu praktične oblike stvaranja poverenja i saradnje. Nadamo se da će oni poslužiti kao nadahnuće za ideje drugim mladim ljudima koji žele da prihvate izazov i uključe se u sličan rad u svojim zajednicama. Zbog toga kažemo da smo preteča optimizma - nismo onoliki pesimisti koliki smo nekada bili, ali još uvek nismo optimisti - nego postpesimisti.
Darko: A o Gogiliju?
Bjorn: Zašto su neki postpesimisti doživeli tragičan kraj? Nije li to apsurdno? Ili tragično? Ne možemo a da se ne setimo i onih koji su doživeli svoje tragedije u mirnodopskim uslovima, o čemu sećanje živi i kroz okupljanje 21. decembra na tehno-partiju u fabrici Mladost, povodom trinaestog za redom "Tribute to Miguell", posvećenog Goranu Vidakoviću Miguellu, kao sećanja na naše nekadašnje članove omladinske organizacije, među kojima su i Josip Linderman, Irena Miklenović Andrić, Branka Surla, čije tragične sudbine jesu nema slika sakrivena od očiju javnosti, pokazatelj koliko savremeno društvo u socijalnom kontekstu ume da bude okrutno prema jedinki. Svesni smo takođe i velikog broja pojedinaca iz organizacije postpesimista, koji su napustili Suboticu i druge gradove u potrazi za boljom budućnošću negde drugde, koji su ostvarili uspešan život i karijeru u inostranstvu, ali mi ipak čvrsto verujemo da je naš opstanak na sceni stvar ličnog izbora i odluke da bolju budućnost možemo videti ovde gde jesmo, samo ako širom otvorimo oči iznad vode, i ako smo spremni i otvoreni za promene koje nam socijalna sredina iz koje potičemo nameće, kao i ako imamo dovoljno pozitivne energije da se suočimo sa realnošću na način na koji smo oduvek gledali sa izvesnom dozom optimizma, odnosno prevazilaženjem pesimizma na jedan vrlo uspešan i originalan način.
Od samog početka pa do danas pokret Postpesimista podržavan je na internacionalnoj sceni od strane jedne od najvećih humanitarnih organizacija United Games of Nations, osnovane u Austriji, i organizacije u Norveskoj (NPA), koja deluje u programima dugoročne realizacije, i aktivna je osim na području balkanskih regija, i u zemljama Afrike, Srednje i Južne Amerike, Azije, Bliskog istoka i Evrope. i organizacije United Games of Nations organizacije osnovane u Austriji koja promovise saradnju i razumevanje putem igara u kojima nema takmicenja sa osnovnom idejom da se ljudi okupljaju i uce bez obzira na boju koze verska ili politicka opredeljenja drustveni status odnosno starosno doba.
Mnogi postpesimisti svesni su izazova koji su ovde naznačeni i neprekidno pokušavamo da razvijemo veštine i sposobnosti kako bismo ostvarili kompleksne projekte i raznovrsne aktivosti koje pomažu dugoročnim ciljevima projekta postpesimisti.
Brojni postpesimisti nestrpljivi su u težnji da se koriste kompjuterskom tehnologijom i internetom koji ubrzava komunikaciju kroz izražavanje u domenu kulture, čime možemo doprineti da se ljudi zbliže bez barijera.
Darko: Šta nakon postpesimizma?
Bjorn: Nakon pesimizma definitivno dolazi optimizam, kao što posle kiše dolazi sunce. Tako i nakon ove 2013. dolazi 2014. godina. Mogu samo da poželim našim čitaocima bogastvo, mir, sreću i blagostanje, sretnu novu godinu i sreću i zadovoljstvo u narednih 365 dana.
A što se dizajna tiče, nadamo se da će kožne Solid kopačke biti pravi pogodak za sve koji prate modu za muškarce, u narednoj sezoni zima 2o14.
