Aleksandar Ćuk, Subatičko dite, mladi režiser i scenarista koji se odmetnuo u Holivud (ili LA new wave, ako vam draža alternativa). Do sada je već uradio nekoliko kratkih filmova, a realizovao je i scenario na poziv prestižnog Sundance instituta (poznatog upravo kao odskočna daska za velike filmadžije). Pored filma, uspeh je ostvario i scenariom za igru "Klaus" (Playstation4 i uskoro PC) koja je jednako odlično primljena od publike i kritike.
Već neko vreme živiš u Los Anđelesu. Kakve su razlike između njihovih i naših pravila igre?
Slušaj, prvo ću ti reci da Kalifornija nije kao ostatak Amerike. Tamo su likovi i karakteru negde između - imaju chill, opuštenost i ljudskost, ali imaju i američku koncentraciju na kapitalizam. Sviđa mi se život u LA. Tamo se umetnosti i biznisu daje puno slobode. U zapadnoj Evropi i istočnoj Americi sam stekao utisak da je sve unutar boxa (kutije), podređeno efikasnosti, dok u LA možeš dobiti slobodu da radiš "out of the box" (i mimo ustaljenih pravila). U LA niko nije iz LA, svi su "dođoši", tamo imam drugove Brazilce, latinoamerikance, i na društvenom nivou postoji neka pozitivna sličnost između LA i Subotice. Možeš ovako lepo da sedneš i porazgovaraš, dok je na istočnoj obali brutalna efikasnost, imperativ da se nešto mora postići. Moja inspiracija dolazi iz društvenih interakcija, iz ovih trenutaka opuštenog razgovora, iz ljubavi prema životu, i toga ima mnogo više u Kaliforniji nego na istočnoj obali.
Šta još imaš u LA a ovde nemaš?
Imamo najbolju nezdravu hranu u Americi. Inspiriše nas i to. Iskreno, najgora stvar u LA, mada to imaš i ovde - svi imaju neke projekte, a rade u kafiću. Postoji i sloj kvalitetnih ljudi, ali ima puno ljudi koji imaju false image.
Imao si uspeh sa video-igrom, ali mi se čini da si nekako više pobornik narativnih nego formalno-impulsivnih struktura?
Tačno. Meni je malo čudno što sam otišao na film, pa sa filma na igru, ali je to na kraju sve isto. Uvek me je zanimao storytelling (pripovedanje priča), i igrice su trenutno najveća stvar na svetu, za razliku od filma koji već pomalo kaska u toj industriji zabave. Ako imaš dobru priču, možeš da je ispričaš različitim sredstvima (medijima), i nije ti problem da preskočiš sa jednog na drugi medij. Naša igra "Klaus" je i počela kao skup svih naših iskustava, iskustava jednog zapadnog sveta - kakav je osećaj biti radnik, kakva je korporativna struktura, kako je raditi u svom kvadratu (kutiji), repetativno, normativno... To je nama otvorilo narativ koji je stvorio igru. A sve to je došlo iz razgovora, iz onog društvenog među nama.
I na "Klausu" ste imali baš internacionalnu ekipu?
Da, jedan dečko iz Venecuele, jedan iz Indije, i još jedna devojka iz Venecuele.
Iz internacionalne ekipe dolaze i internacionalne priče?
Prvi film, na koji sam jako ponosan, uradio sam u filmskoj školi. To je priča o japanskom kriminalcu nakon poslednje pljačke, u kojoj je ranjen i umire. Film se zove "Hisao", i nisam ga slao na festivale, jer ti danas gotovo svi festivali uvode klauzulu o ekskluzivnosti (da bi prikazao film kod njih, ne smeš nikamo drugde). To mi je bio prvi film, sa nula budžeta, film u pustinji, koji me je navikao na prljaviji način rada.
Napisao si jedan scenario i za Sundance?
U međuvremenu sam se bacio na pisanje scenarija, pronašao sam se u tome, napisao sam scenario sa jednim prijateljem, Rodrigom, koji je takođe režiser. On je snimio film koji je dobro prošao na Sundance festivalu, i oni su mu prišli da napiše scenario za njih. Kako ja možda bolje razmišljam na engleskom nego on, pozvao me je da napišemo ambiocioznu skriptu od 120 stranica. To je neki magični realizam, markesovski smo pristupili, i to bi bio veoma skup film, pa ne znam ni kada i da li će uopšte biti realizovan. Kada sam zavrsio taj scenario, mozak mi se preusmerio na taj način razmišljanja.
Dakle, išao si u američku školu filma, a sada razmišljaš drugačije?
U početku sam se tripovao da radim komercijalan film, da imam holivudski prilaz, da snimam iz određenih kadrova određene trenutke, ali sam zaključio da je takav pristup pogrešan, jer se u toj igri takmičiš sa velikim ribama, a nemaš para ni tehniku kao oni. Onda smo počeli da radimo eksperimentalnije filmove. To su i dalje obične ljudske priče, ali obrađene eksperimentalnije, slobodnije, bez linearnih i drugih uobičajenih dramskih struktura. Onda sam čuo za Tarkovskog i njegov "sculpting in time" (vajanje u vremenu). Film je vremenska umetnost, dešava se u nekom vremenu, film je telegrafisanje simbola u vremenu. Počeli smo drugačije da razmišljamo, ne pratimo više Holivud. U početku smo mislili da tehnika i dijalozi stvaraju priču, ali danas mislim da se svet gradi od sitnih detalja. To je i problem sa školama, jer one tipiziraju i pokazuju manirizam, zanatski manirizam. Mene interesuju filmovi koji te teraju da razmišljaš drugačije.
Svako ko prođe tu njihovu školu bi da bude kao npr. Tarantino. Ali to je već loša kopija. Ti moraš iskreno biti ono što jesi, a ne da se pretvaraš.
Sada spremaš film koji bi snimao u Srbiji?
Ceo život me inspirisala priča o Boni i Klajd. Zanima me priča o paru koji je opljačkao par lokacija u zapadnoj Evropi, koji je pobegao u jednu čudnu zemlju, i snimao bih veliki deo u Srbiji. Voleo bih da to bude u jednom manjem mestu u Srbiji, i hoću da se vratim starijem pristupu snimanja. Godar je snimio jedan film sa Belmondom i Anom Karinom... Volim priče koje se dese pre, kada se anticipira nešto što znamo.
Trik koji je često koristio Dušan Kovačević.
Stravično su me impresionirali domaći dramaturzi i režiseri.
Šta nam danas nosi za sutra?
Danas tehnologija olakšava posao, ali moraš biti i profesionalniji, jer tehnologija povećava i konkurenciju. Idi na vimeo pa pogledaj brilijantne filmove. Ja pripadam Youtube generaciji, danas kada želim npr. da odradim neki filmski trik, nešto što je još pre 10 godina radio čitav tim ljudi, danas preko neta mogu da vidim kako se to radi. Mogu biti sam svoj majstor, mogu raditi kolor korekciju, mogu na jednom laptopu odraditi celu produkciju.
Šta bi mi preporučio da pogledam?
Nešto se dešava i u Evropi, imaš već velikih režisera. Npr. Paolo Sorentino, kao novi Felini (vidi "Mladi papa"). Što se tiče neafirmisanijih režisera, preporučujem "Fandor", gotovo self-publishing sajt, gde možeš videti najnovije ljude i najčudnije filmove - od potpuno eksperimentalnih, bez imalo strukture, do filmova u jednom kadru itd. Tu je i onaj grčki režiser (Jorgos Lantimos), koji je snimio "Jastoga". Pogledaj njegov prethodni film, "Dog Tooth". Čudan je.
