Godinama sam pratio manifestaciju Dužijanca, i kao najatraktivniji deo iste, takmičenje risara, gde je jedna omanja, brza i okretna žena, uvek je bila u pobedničkom paru, ali naravno u senci risara.
Za ovu godinu manifestacija Dužijanca 2022 je počela sa risarskim disnotorom, klanjem svinja i pripremom divenica i slanine koja će biti služene za risarski doručak kada dođe vreme žetvi na leto ove godine.
I tu na Etno salašu na Đurđinu gde se odnedavno do daljnjeg dešava takmičenje risara, ponovo sam video nju, sada i kao kuvaricu za današnji disnotorski ručak. Pripremala je pored kruva, peciva, pečene džigerice i pečene kobasice.
I ovde je zapisan taj kratak razgovor koji se desio pored zidane peći gde su se pekle kobasice…
*
Ruža Juhas, poznata risaruša?
- Tačno.
Kažite mi, molim Vas, koliko godina Vi to učestvujete na takmičenju risara, veoma dobro se krećete i dobro se držite za svoje godine.
- Sedamdeset treća godina mi je i ne osećam se ništa da mi je teško jer sam verovatno zdrava. U dužijanci sam radila deset godina ris sa mojim mužem, a onda se on razbolio na kičmu pa nije više mogo, pa su me onda uzeli Kujundžići. Sa njima sam evo osamnaest godina, sad će biti devetnaest. I volim radit i ja uvik kažem: "Što radiš - to moraš volit radit da bi ti to uradio". Eto!
I da bi bio živ i zdrav !?
- E, da. Da biti to uradio - ti moraš to volit. Eto, verovatno sam taka rođena. Eto mama mi je taka bila. Na mamu sam moju.
I to je ustvari poruka ljudima - Radite onaj posao koji volite i bit ćete živi i zdravi. I naravno da iz toga možete i živit.
- Mogu vam sad kazat da sam četri godine bila glavna kuvarica u Tavankutu u restoranu Čulo, gde sam dala otkaz, i prešla kod mlina u Tavankut. I tamo sam pomoćni kuvar i radim već tri godine. Nikad bolje, nikad se ne umorim, po dvananest sati, petnaest sati sam na nogama. Ja nikad ne osetim da sam umorna, Nikad! Eto.
Vaša deca kakva su?
- Imala sam ti sina. Jedan mi je sad umro u pedesetoj godini života. Došao kući, lego i zaspo. Tako se desilo.
To je lipa smrt…
- Imam dva sina, imam pet unučadi, jedna mi se unuka, najstarija sad udala i tako dalje…
Koliko je mama imala godina kad je umrla?
- Mama je umrla u sedamdeset devetoj godini.
Tata?
- Tata je mlad umro, njega je ubio kamion u saobraćajnoj nesreći. Mama je prirodno umrla, imala je vodu na plućima.
Koliko je ona imala dece, odnosno Vi, sestara i braće?
- Devet. Nas devet braća i sestara.
I kakvi su ostali u odnosu na Vas?
- Dobri. Svi. Ja Vam možem kazati. Nama su i otac i mater umrli. Mi se nismo posvađali. Kome je šta tribalo iz kuće, ključ je je bio kod mene, pošto sam ja iz Ljutova, a ona je na drugoj ulici živila u njenoj kući. Da je kome šta tribalo iz kuće - Evo ti ključ, iđi, uzmi šta ti triba i gotovo. Kako ko dođe, iđi uzmi…Gdi ima dvoje troje, tamo se posvađaju čim roditelji poumiru i više nisu ni braća ni sestre. Evo nas devet, mi se nikad nismo niskim posvađali.
Jako lepo.
- Jeste. To je verovatno i uspeh zdravog i dobrog života. Verovatrno, mislim, ne možem vam objasniti, eto, ne znam… Baš jedno drugog obalazimo, kad nema jednog - Di si, šta si, šta radiš? Dođi il ćemo doći… Mislim sve u najvećem redu.
I to je područje Tavankuta, Ljutova.
- Da. Subotica, Mala Baja, pa Ljutovo, Tavankut, pa Gornji Tavankut.
Tamo ste..
- Da, iz Ljutova.
Eh, sve najbolje i sritno i na ovoj Dužijanci!
- Hvala! :) :) Nadam se..
*
I to je bio kraj kratkog razgovora, a bilo je vrime i da se proveri kako stoje kobasice, odnosno divenice u peći.
Prilog o pripremi divenica možete pogledati ovde - Kako se prave risarske divenice - https://www.youtube.com/watch?v=5GAKQYuzTIg
